Данас, 24. јула по новом календару (односно 11. јула по старом), Српска православна црква и њени верници молитвено прослављају спомен на велике угоднике Божије који су својим животом, страдањем и чудесима посведочили истинитост хришћанске вере. О житију и чудесима Свете великомученице Ефимије, Свете Јелене – велике кнегиње руске, као и Светих преподобномученика Никодима и Нектарија, за наш портал говорио је свештеник Ђорђе Ковљен.
Света великомученица Ефимија: Чудесно сведочанство Истине
Централно место у данашњем богослужбеном спомену заузима Света великомученица Ефимија и чудо које се догодило над њеним светим моштима у V веку. Отац Ђорђе подсећа на историјски контекст и преломи тренутак у борби за чистоту православне вере:
„На данашњи дан празнујемо спомен на чудо које се десило над њеним моштима. Наиме, за време цара Маркијана и Пулкерије, 451. године, на Четвртом васељенском сабору у Халкидону, овај сабор је расправљао о јереси монотелита – једновољаца.“
Како би се коначно утврдило чије је учење исправно и донела коначна одлука, архијереји су се обратили Господу и Светој Ефимији кроз посебан духовни испит. Свештеник Ковљен детаљно описује овај догађај:
„Да би донели коначну одлуку која је вера у праву, да ли јеретици или православни, они на реч патријарха Анатолија урадише овако: на две хартије написаше исповедање вере – на једну хартију исповедање вере православне, а на другу хартију исповедање вере јеретичке. И тада отворише гроб великомученице Ефимије и на њене груди поставише оба папира, те се предадоше посту и молитви три дана.“
Одговор који су саборски оци добили био је недвосмислено и чудесно знамење, о чему отац Ђорђе даље сведочи:
„Четврти дан, када отворише мошти Свете Ефимије које су биле запечаћене и које су стражари чували, они видеше да је једна хартија у њеној десној руци, а друга хартија под њеним ногама. Када узеше хартију из њених руку, видеше да је то исповедање православне вере, а хартија јеретичког исповедања да јој је под ногама. То је био знак да је православна вера у праву, те осудише јеретичко учење, а поставише и утврдише православље. Мошти њене осташе чудотворне и многи се исцељиваху од њих.“
Света Јелена, велика кнегиња руска: Ревнитељка за православље
У наставку разговора, свештеник се осврнуо на Свету Јелену, у народу познатију као Света кнегиња Олга, која је одиграла пресудну улогу у крштењу и просвећењу руског народа:
„Света Јелена, велика кнегиња руска, пре крштења је имала име Олга, а по крштењу је добила име Јелена. Била је велика ревнитељка за православље, а упокојила се 969. године.“
Свети преподобномученици Никодим и Нектарије: Покајање и круна мучеништва
Посебно дирљив део свештениковог обраћања односио се на преподобномученике Никодима и Нектарија, чији животни путеви сведоче о дубини покајања и снази вере која побеђује свако искушење.
Говорећи о Светом Никодиму, отац Ђорђе истиче његову тешку животну драму и преображај:
„Преподобни мученик Никодим најпре беше хришћанин родом из Елбасана, а касније од Турака би приморан да прими исламску веру и да сву своју децу потурчи. Све их потурчи, осим једног сина који побеже од њих, замонаши се и преда подвигу на Светој Гори. Касније овај Никодим оде да свога сина врати и да га убеди да је ислам права вера, али га овај одби.“
Видевши духовну лепоту Свете Горе, у Никодимовој души долази до великог преокрета:
„Никодим, видевши лепоту Свете Горе, и сам се покаја и предаде подвигу. Касније, да би окајао свој грех, врати се у Албанију и тамо пострада од Турака 1722. године.“
Сличну судбину и исповеднички крај имао је и Свети Нектарије, чији пример отац Ђорђе наводи за крај свог обраћања:
„Преподобног мученика Нектарија са 17 година Турци исто потурчише. Међутим, он се покајао и отишао на Свету Гору, а касније, да би окајао свој грех, вратио се и био посечен од Турака 1820. године.“