Данас, 28. априла по новом календару (односно 15. априла по старом), Српска православна црква молитвено прославља спомен на велике стубове ране цркве и неустрашиве мученике који су своју веру запечатили крвљу.
Свети апостоли: Аристарх, Пуд и Трофим – Сарадници апостола Павла
Ови светитељи припадају благословеном броју Седамдесет апостола које је Господ изабрао да припремају пут Његовој благовести. Отац Ђорђе истиче њихову нераскидиву везу са Светим апостолом Павлом:
„Свети Аристарх би епископ у Апамији Сиријској. Њега апостол Павле помиње неколико пута у својим посланицама, називајући га својим ‘сужњем’ и ‘помагачем’. У Ефесу је био ухваћен заједно са Гајем од разјарене гомиле народа која се дигла против Павла, али је остао непоколебљив. Павле пише Колошанима: ‘Поздравља вас Аристарх који је са мном у сужанству’, што нам говори о величини његове жртве.“
Уз њега, данас се помиње и Свети Пуд, угледан римски грађанин чији је дом постао средиште хришћанства у Риму.
„Свети Пуд је био угледан грађанин римски. Његов дом био је најпре уточиште врховним апостолима, а после се обратио у цркву, названу ‘Пастирска’. Ту се сабирала рана црква под заштитом овог племенитог човека.“
Трећи апостол у овом сабору је Свети Трофим, који је верно следовао Павлу на његовим мисионарским путевима.
„У време Неронова гоњења, када апостол Павле би посечен, посечени беху и сва три ова славна апостола. Њихова верност није познавала границе, ни у животу, ни у смрти за Христа.“
Свети мученик Сава Готски: „Нека се нико не заклиње за мене, ја сам хришћанин“
Посебно место у данашњем празновању заузима Свети Сава Готски, младић који је у четвртом веку показао нестварну силу вере.
„У Готској страни беше сурово гоњење на хришћане. Када је кнез Готски дошао у село где је Сава живео и питао сељаке има ли међу њима хришћана, они су га лажно уверавали да нема ни једнога. Тада Сава стаде пред кнеза и народ и рече: ‘Нека се нико не заклиње за мене, ја сам хришћанин’. Кнез га виде као бедна и сиромашна, па га пусти с миром, говорећи потцењивачки: ‘Тај нити може штетити нити користити!’“
Међутим, Сава је своју праву жртву поднео касније, када је одбио да се покори незнабожачким обичајима.
„Када су незнабошци изненадно напали на дом Савин, почели су га немилосрдно тући штаповима и вући га нага по трњу. Нуђаху му да једе меса од идолских жртава, но он, сећајући се речи апостолских, одби да једе од нечистих ђаволских жртава. Најзад га кнез осуди на смрт. Пун радости пође Сава на губилиште хвалећи Господа.“
Свештеник истиче дирљив детаљ са самог губилишта:
„Војници су у њему препознали доброг човека и хтели су га уз пут пустити, но Сава се веома ожалостио због тога. Рекао је војницима да су они дужни испунити заповест кнежеву. Тада су га довели до реке, везали му камен о врат и бацили га у воду. Пострадао је у својој 31. години, 372. године.“
Свете мученице Василиса и Анастасија: Милосрђе које побеђује страх
На крају свог обраћања, отац Ђорђе подсећа на две племените Римљанке које су живот положиле бринући о страдалим хришћанима.
„Свете мученице Василиса и Анастасија беху две благочестиве Римљанке. У време цара Нерона оне су сабирале посечена тела апостолских ученика и чесно их сахрањивале. Због тог светог дела беху оптужене и бачене у тамницу. Након дугих и стравичних истјазања – одсецали су им чак груди и језик – на крају су биле посечене.“
Ове светитељке остају заувек запамћене као заштитнице хришћанског достојанства и љубави која не преза ни од најтежих мука.
