Данас, 30. маја по новом календару (односно 17. маја по старом), Српска православна црква молитвено прославља спомен на велике угоднике Божије који су својим животима и страдањима утврдили веру хришћанску. О житијима Светог апостола Андроника, Светог мученика Солохона и Светог Стефана, патријарха цариградског, за наш портал говорио је свештеник Ђорђе Ковљен.
Свети апостол Андроник: Просветитељ Паноније и чудотворац
Први светитељ кога данас помињемо припадао је кругу седамдесеторице апостола и био је близак сродник Светог апостола Павла. Отац Ђорђе истиче његову важну мисионарску улогу на нашим, панонским просторима:
„Свети апостол Андроник, сродник Светог апостола Павла из реда седамдесеторице апостола, би постављен за епископа Паноније. Али он не становаше на једном месту, већ заједно са Светом Јунијом путоваше по читавој Панонији ширећи веру хришћанску и утврђиваше веру код старих хришћана.“
Свештеник Ковљен наглашава да су апостол Андроник и Света Јунија добили велики дар од Бога, који им је помагао у борби против незнабоштва:
„Велику благодатну силу чудотворства имаху од Господа даровано. Својом молитвом исцељиваше и разорише многе идолске храмове. Пострадаше обоје за Христа.“
Свети мученик Солохон: Непоколебљиви војник који је зубима скршио железо
Данас се Црква сећа и Светог мученика Солохона, чије је страдање пример невероватне физичке и духовне издржљивости. Отац Ђорђе препричава његов пут од римског војника до Христовог мученика:
„Свети мученик Солохон, родом Мисирац, војник у римској војсци у време цара Максимијана. Када цар нареди да се принесу жртве, Солохон одби и заједно са своја два друга би мучен. Када његове другове распеше на крст, оста Солохон сам у тамници и на многе друге муке бацише овога светога мученика.“
Мучитељи су покушали да га на силу натерају да окуси паганске жртве, али се тада догодило чудо које свештеник Ђорђе овако описује:
„Тедоше на силу једном приликом да га нахране идолским жртвама и неко железо, гвожђе, узеше да му отворе уста, али Божијом силом он зубима својим скрши оно гвожђе и ови ништа не учинише.“
Видевши да га не могу сломити, мучитељи су прибегли најсуровијим методама:
„На крају узеше писаће перо и провукоше му кроз уши, не би ли тако у мукама умро, и оставише га да умре. Хришћани узеше њега, укрепише га, а он их бодрио на сваки подвиг и на свако мучење. Упокоји се мирно и предаде дух свој 298. године.“
Свети Стефан патријарх цариградски: Царски син на трону Цркве
На крају, свештеник се осврнуо и на живот Светог Стефана, поглавара Цариградске патријаршије, који је потицао из најугледније царске породице, али је свој живот посветио Цркви.
„Свети Стефан патријарх цариградски, син цара Василија Македонца и брат цара Лава Мудрога. За патријарха би постављен после Светога Фотија и управљаше црквом четири године. Упокојио се мирно 893. године.“
