Данас, 25. октобра по новом календару (односно 12. октобра по старом), Српска православна црква молитвено прославља свете мученике Тараха, Прова и Андроника, светог Мартина, епископа Турског, и преподобног Козму Мајумског. Њихова житија сведоче о непоколебљивој вери, милосрђу према ближњима и духовној снази која се очувала упркос страдањима и искушењима.
Свети мученици Тарах, Пров и Андроник
Свети мученици Тарах, Пров и Андроник пострадали су за хришћанску веру у време цара Диоклецијана, када су хришћани широм Римског царства били изложени прогонима. Њихово страдање повезује се са именом Нумерија Максима, римског управитеља који је настојао да их примора да се одрекну Христа и принесу жртве незнабожачким божанствима.
Тарах је у време мучења имао 65 година. Био је пореклом из Клавдиопоља у Сирији, а раније је служио у римској војсци. Када је изведен пред судију, Максим га је упитао за име. Тарах је одговорио да је хришћанин. Када је од њега затражено да каже име које су му дали родитељи, поновио је исти одговор, истичући да му је име хришћанин драже од сваког другог.
Због одбијања да се одрекне вере, Тарах је био изложен тешким мучењима. Упркос ударцима, претњама и покушајима да га приморају на жртвоприношење, остао је непоколебљив. Судија му је нудио да поштеди старост и живот ако прихвати царске наредбе, али је мученик одбијао да погази своје уверење.
Слично страдање поднео је и свети Пров, који је пореклом био из Тракије, а рођен у Перги Памфилијској. Максим је покушао да га придобије обећањима о царским почастима и личном пријатељству. Пров је, међутим, одлучно одбио понуду, поручивши да не жели ни царске почасти ни пријатељство управитеља, јер је своје богатство оставио како би служио живоме Богу.
Трећи мученик, свети Андроник, био је син угледног грађанина Ефеса. Иако млад, показао је изузетну храброст пред мучитељима. Ни претње најтежим телесним мукама нису га поколебале, већ је отворено исповедао веру у Христа и одбијао да принесе жртву идолима.
После бројних мучења, тројица хришћана бачена су у амфитеатар пред дивље звери. Према црквеном предању, медвед и лавица нису им наудили, већ су се у њиховој близини понашали кротко. Овај догађај изазвао је велико чуђење међу окупљеним народом, а многи су поверовали у Христа.
Разјарен због онога што се догодило, Максим је наредио да мученици буду усмрћени мачевима. Њихова тела помешана су са телима других погубљених осуђеника како хришћани не би могли да их препознају и достојно сахране.
Тројица хришћана, Макарије, Феликс и Берије, који су присуствовали њиховом страдању, дошли су током ноћи да преузму тела мученика. Пошто нису могли да их разликују у мраку, помолили су се Богу. Према предању, тада су се изнад тела светитеља појавиле три светлости, које су им помогле да пронађу мошти и тајно их сахране.
Свети мученици Тарах, Пров и Андроник остали су упамћени као пример непоколебљиве вере и храбрости. Њихово страдање подсећа вернике на снагу духовног уверења и спремност да се остане веран Христу и у најтежим околностима.
Тропар светим мученицима Тараху, Прову и Андронику, глас 5: Савршеним јуначким делом светих мученика, небеске силе се задивише, како подвижавајући се у смртном телу, силом Крста добро победише бестелесног ђавола, у невидљивој борби: И моле се Господу, да се смилује на душе наше.
Свети Мартин, епископ Турски
Свети Мартин, епископ Турски, рођен је 316. године у Панонији, у породици незнабожаца. Његов отац био је римски официр, па је и Мартин, иако то није желео, ступио у војну службу. Међутим, још од раног детињства осећао је блискост са хришћанском вером и настојао да живи у складу са њеним учењем.
Један догађај из његовог живота посебно је остао упамћен у хришћанском предању. Током једне зиме, док је са војницима путовао према граду Амијену, Мартин је пред градском капијом угледао сиромашног човека који је, готово наг, дрхтао од хладноће.
Сажаливши се над њим, Мартин је застао, скинуо свој војнички огртач и мачем га пресекао на два дела. Једну половину дао је просјаку, а другом се сам огрнуо и наставио пут.
Према црквеном предању, те ноћи му се у сну јавио Господ Исус Христос, огрнут половином огртача коју је Мартин поклонио сиромаху. Христос је тада анђелима указао на Мартинов поступак, истичући да је својом добротом показао љубав према Њему.
Овај догађај постао је један од најпознатијих примера хришћанског милосрђа, јер сведочи о томе да помагање онима који пате представља и чин љубави према самом Христу.
Након напуштања војне службе, Мартин се крстио, а затим је започео монашки живот у духовној заједници светог Илариона Поатијског. Одликовао се смирењем, строгим подвигом и посвећеношћу молитви. Према црквеном предању, Бог га је удостојио дара чудотворства, па се уз његово име везују исцељења болесних, изгонење злих духова и васкрсавање мртвих.
Иако није желео високе црквене положаје, Мартин је изабран за епископа у Туру. Као архијереј, посветио се духовном животу верника и ширењу хришћанства. У свом раду суочавао се са отпором незнабожаца и верским споровима са присталицама аријанства.
Свети Мартин упокојио се 397. године, оставивши за собом пример смирења, милосрђа и несебичног служења Богу и људима.
Његов живот подсећа да се истинска величина човека не огледа у положају, богатству или моћи, већ у спремности да помогне онима којима је помоћ најпотребнија.
Преподобни Козма Мајумски
Преподобни Козма Мајумски био је монах, црквени песник и епископ, познат по свом доприносу православној богослужбеној химнографији. Рођен је у Јерусалиму, а његов живот био је тесно повезан са светим Јованом Дамаскином, једним од најзначајнијих богослова и црквених песника православне традиције.
Козма је у детињству остао сироче, па су га родитељи светог Јована Дамаскина прихватили и одгајали заједно са својим сином. Одрастајући у побожном окружењу, стекао је образовање и развио љубав према духовном животу, богословљу и црквеном песништву.
Касније је ступио у монаштво, где је наставио да се посвећује молитви и стваралаштву. Као монах, помагао је светом Јовану Дамаскину у састављању богослужбене књиге Октоих, која има значајно место у православном богослужењу.
И сам Козма оставио је иза себе велики број канона посвећених Господу, Пресветој Богородици и светитељима. Његове песме одликују се дубином духовне мисли, богатством богословског садржаја и лепотом израза.
Посебно су цењени његови канони за Лазареву суботу, Цвети и Страсну недељу, који су постали део богослужбеног наслеђа Православне цркве. Кроз своје стваралаштво, Козма је настојао да верницима приближи тајне Христовог живота, Његовог страдања и васкрсења.
Због својих духовних способности и преданости Цркви, постављен је за епископа у Мајуму, граду недалеко од Газе у Палестини. На том положају наставио је да служи Цркви и верном народу.
Преподобни Козма надживео је светог Јована Дамаскина и упокојио се у дубокој старости.
Његово дело остало је значајан део православне химнографије, а његов живот сведочи о томе да се вера може исповедати не само речима и делима милосрђа већ и стваралаштвом које вековима надахњује вернике на молитву и духовно узрастање.