Данас, 29. августа по новом календару (односно 16. августа по старом), Српска православна црква молитвено прославља спомен на велике угоднике Божије и
значајне догађаје из историје Цркве. О житијима преподобних Исакија, Далмата и
Фауста, преподобног Козме скопца, преподобног Антонија Римљанина, као и о Светој Саломији мироносици, за наш портал детаљно је говорио свештеник Ђорђе Ковљен.
Преподобни Исакије, Далмат и Фауст: Од царске војске до монашког подвига
Ови велики угодници Божији оставили су дубок траг у монашком животу ране Цркве. Отац Ђорђе истиче како земаљска слава и висок положај нису могли да угуше духовну жеђ у срцу Далмата, који је царску службу заменио манастирским миром:
„Далмат беше најпре официр у војсци цара Теодосија Великог и би високо почаствован. Но у њему се једном пробуди дух и он напусти све са својим сином и оде у манастир Светога Исакија… и ту се подвизаваше дуго.“
Његова потпуна преданост Богу и велика духовна зрелост учинили су га достојним наследником свог духовног оца, о чему свештеник Ковљен додаје:
„По смрти Исакијевој, Далмат наследи Исакија на месту игумана и мудро управљаше манастиром да је чак тај манастир по њему касније добио име Далматски. Пошто победише силе демонске, у миру се сва тројица покојише у петом веку.“
Свети преподобни Козма шкопац: Учени монах и велики чудотворац
Говорећи о преподобном Козми, отац Ђорђе наглашава његову дубоку ученост, посебну посвећеност светим списима, као и његов земаљски крај:
„Преподобни Козма скопец, монах из Лавре Фаранске, врло учен у Светоме Писму… нарочито поштовао дела Светога Атанасија Великог. Једном приликом оде у Антиохију… патријарху Григорију и умре у Антиохији, сахранише га у манастиру патријаршије.“
Међутим, благодат коју је задобио није престала са његовим овоземаљским животом. Свештеник издваја величанствено сведочанство о чудесном исцељењу које се касније догодило над његовим гробом:
„Док је лежао у гробу један човек, стално је долазио и молио се Господу Богу над тим гробом… када су га питали зашто долази код обичног монаха, а он рече:
‘Дванаест година сам био болестан и непокретан, и молитвама Светога Козме оздравио сам’.“
Преподобни Антоније Римљанин: Чудесно путовање на стени
Житије Светог Антонија сведочи о непоколебљивости у очувању праве вере, али и о невероватним Божијим промислима. Отац Ђорђе нас подсећа на тешка времена раскола и прогона православних верника на Западу:
„Преподобни Антоније Римљанин, рођен у Риму 1086. године. У то време већ би раскол између источне и западне цркве и многи на западу били су на страни православља и чували православно исповедање вере, због тога бише гоњени, па тако и овај свети Антоније.“
Бежећи од прогона и желећи потпуну усамљеност са Богом, Свети Антоније је доживео нешто што превазилази свако људско поимање, што свештеник сликовито и надахнуто описује:
„Видевши он шта се дешава оде у манастир, замонаши се и четрнаест месеци подвизавао се на једној стени покрај мора… После четрнаест месеци одрони се она стена, упадне у воду и чудесно отплови све до Новгорода до Русије… и управо ту архијереј Никита прими овога монаха, сагради му манастир где се дуго подвизавао и мирно упокоји 1146. године.“