Најзначајнији догађаји на данашњи дан
- године Устав Сједињених Држава почиње да се примењује и одржан је први састанак Савезног конгреса под новом Конституцијом, што је био кључни корак у успостављању федералног система власти у САД.
Током 19. века, у више наврата на данашњи дан су одржане инаугурације америчких председника, укључујући и 1861. години када је Абраам Линколн ступио на дужност као шеснаести председник, уочи грађанског рата, и у 1933. години када је Франклин Д. Рузвелт почео свој први мандат, важан за вођење државе кроз Велику депресију.
У Другом светском рату Битка код Бизмарковог мора – значајна поморска акција савезничких снага у југозападном Пацифику, завршила се на данашњи дан 1943. године, што је имало утицај на контролу мора у тој фази рата.
- године јаки земљотрес у источном делу Румуније (Вранча) имао је разорне последице, нарочито у Букурешту, са великом разорном снагом и хиљадама повређених и уништених зграда.
Антонио Вивалди (1678–1741) – барокни глас из сенке и ватре
Антонио Лућио Вивалди рођен је 4. марта 1678. године у Венецији, у тренутку када је овај град на води био жива сцена снажних историјских и културних струја. Венеција, с једне стране благословена богатством музичке традиције, а с друге страна изложена динамици трговачких и уметничких уплива, дала је свету човека чија ће музика постати један од најдуговечнијих гласова барока.
Вивалди је био најстарији од седморо деце, син Џованија Батиста Вивалдија, који је, иако по занимању брижни отац, био и талентован виолиниста. Његова удаљена, али присутна музичка сенка оставила је трајни утицај на млади живот његовог сина, који ће касније објединити технику виолине и дубину композиције у делима која и данас одзвањају концертним дворанама.
Још као млад, Вивалди је показао необичну сензитивност – музичку интуицију која није само следила задате правце, већ је тражила сопствену форму израза. Одлучивши да изучава теологију и постаје римокатолички свештеник 1703. године, он је истовремено наставио да развија свој музички дар. Баш тај живописан детаљ, његова јарко риђа, готово пламенаста коса – био је разлог што су му његови савременици наденули надимак „Il Prete Rosso“ – Црвени свештеник: призор који повезује пасторални идентитет свештеника са снажном визуелном енергијом музичке личности. Тај надимак није био само физички опис, већ је носио и симболику – човек који у себи носи жар, унутрашњу експресију која пробија кроз барокну густину тонова и ритма.
Ипак, Вивалдијева духовна служба није дуго трајала у црквеном смислу, његово здравље, нарочито хроничне тегобе са грудима које су се тумачиле као „стезање плућа“, онемогућавале су га да редовно служи мису. Упркос томе, он никада није потпуно напустио духовно образовање и наставио је да носи црквено рухо као знак дубоког поштовања према свом посвећењу, чак и када је већину времена проводио као музички педагог и композитор. Његова религијска искуства, иако у великој мери одмакла од литургијске праксе, остала су у његовој музици – у начину на који је градио контрапункте и теме које подсећају на одјеке црквених служења.
Кao маестро виолине и диригент у Ospedale della Pietà, институцији за сирочад и напуштену децу у Венецији, Вивалди је провео највећи део своје каријере. Тамо је учио младе музичаре, најчешће девојчице, да свирају и да разумеју музику као живо искуство. Његов однос према тим ученицама није био само педагошки – он је у њима видео музичку материју коју је могао обликовати, трансформисати и усмеравати, те је његова музика често настајала као одговор на њихове извођачке могућности.
Та оркестарска заједница постала је један од најпознатијих ансамбала Европе – таленат тих девојака, њихова дисциплина и Вивалдијев диригентски геније, чинили су спектакл који је доводио слушаоце из других земаља у саму Венецију.
У приватном животу, Вивалди је био фигура окружена мистеријом и гласинама. Његова блиска веза са контралтом Анном Гиро, младом певачицом чију је каријеру подржавао и за коју је написао бројне улоге, подстицала је коментаре и шапутање савременика. Гиро је често била у његовом кругу сарадника, и њихове професионалне и приватне интеракције додатно су обликовале јавну перцепцију овог необичног мајстора.
Док је његово лично здравље и финансијски успех варирао током времена, посебно у каснијим годинама када је музички укус Европе помало заборавио његово име, музика коју је створио остала је неугасив симбол барока.
Кроз његове концертне форме, опус „Четири годишња доба“ и стотине других концертних дела, Вивалди је оживео музику као прозор кроз време и природу, као звук који говори о човеку, плени и оставља трајни отисак у души слушаоца.
У његовој личности, као у његовој музици, састају се жар и милост, световност и духовност, дисциплина и интуиција – човек који је, као Црвени свештеник, премостио време и простор својим звуком, оставивши нам хит који и данас одјекује у концертним дворанама широм света.