Историја често почиње наизглед малим чаркама које прерасту у пожаре који гутају читаве епохе. Управо то се догодило 22. маја 1455. године у уским улицама градића Сент Олбанс, северно од Лондона. Тај мајски дан није био само обичан сукоб две племићке војске, већ први чин тридесетогодишње крваве драме познате као Рат двеју ружа.
Сукоб који је инспирисао модерне епопеје попут „Игре престола” заправо је био дубоки породични раскол унутар династије Плантагенет, где су се две гране истог стабла – кућа Ланкастер, симболизована црвеном ружом, и кућа Јорк, представљена белом ружом – бориле за право на круну Енглеске.
Краљ у сенци и успон Ричарда од Јорка
Да бисмо разумели зашто је код Сент Олбанса пала прва крв, морамо погледати у лице тадашњег краља Хенрија VI. За разлику од свог ратоборног оца, Хенри је био благ, дубоко религиозан и ментално нестабилан човек који је 1453. године пао у потпуну кататонију, не препознајући чак ни свог новорођеног сина.
Тај вакуум моћи искористио је Ричард, војвода од Јорка, најмоћнији племић у краљевству. Ричард је тврдио да је његово право на престо јаче од Хенријевог, али је његов примарни сукоб био усмерен против краљевих миљеника, пре свега Едмунда Бофорта, војводе од Сомерсета.
У Сент Олбансу, војска Јорка, која је бројала око три хиљаде људи, суочила се са краљевим снагама које је предводио управо Сомерсет.
Занимљиво је да битка није трајала дуго, свега пола сата интензивне борбе у центру града, али је њен исход био сеизмички. Ричард Невил, познатији као „Кингмејкер” или Творац краљева, извео је храбар маневар прошавши кроз вртове и баште како би ударио Ланкастере са бока. У том хаосу, војвода од Сомерсета је убијен испред крчме „Код дворца”, чиме је лична нетрпељивост између две куће прерасла у немилосрдну крвну освету.
Маргарета Анжујска: челична ружа Ланкастера
Иако је Хенри VI након битке заробљен и одведен назад у Лондон, прави отпор кући Јорк није пружао слабашни краљ, већ његова супруга, Маргарета Анжујска. Ова француска принцеза, удата за Хенрија 1445. године, била је једна од најневероватнијих фигура средњег века.
Док је њен муж провео битку седећи под својим барјаком, рањен стрелом у врат и потпуно збуњен, Маргарета је почела да окупља војску и склапа савезе са Шкотима и Французима. Она је била та која је три деценије одржавала пламен црвене руже, водећи сина Едварда кроз избеглиштво и ратна поља.
Рат се наставио кроз серију бруталних сукоба, попут битке код Таутона 1461. године, која се сматра најкрвавијом битком икада вођеном на енглеском тлу, где је под снегом страдало преко двадесет осам хиљада људи. Смена власти била је константна. Едвард IV, син Ричарда од Јорка, успео је да потисне Ланкастере, али је стабилност била привидна све док се 1483. године на сцени није појавио Ричард III, чији ће кратак и контроверзан успон довести до коначног расплета.
Тјудорска ружа: сједињење кроз крв и брак
Крај овог исцрпљујућег сукоба дошао је тек 1485. године на пољу Босворт. Тамо је Хенри Тјудор, далеки потомак куће Ланкастер, победио Ричарда III, последњег енглеског краља који је погинуо у бици. Како би заувек залечио ране грађанског рата, Хенри VII се оженио Елизабетом од Јорка, ћерком Едварда IV. Овај брак био је мајсторски потез дипломатије. Створен је нови амблем – Тјудорска ружа, која је у себи спајала белу и црвену боју, симболизујући почетак нове ере и успон династије која ће Енглеску извести из средњег века у ренесансу.
Битка код Сент Олбанса 1455. године остаје забележена као тренутак када је племићка ароганција надвладала разум, покренувши лавину која је истребила већину старог енглеског племства. Иронија историје је у томе што су обе сукобљене стране на крају изгубиле примат у корист нове династије Тјудор, која је на рушевинама Рата двеју ружа саградила темеље модерне британске државе.