Дуго је Марс био само црвена тачка на небу и савршено платно за људску машту. Људи су у њему видели свашта: богове рата, канале ванземаљаца, изгубљене цивилизације, па чак и мале зелене људе који вероватно већ планирају напад на Земљу. Крајем 19. века неки астрономи су били убеђени да на Марсу постоје огромни вештачки канали. Испоставило се да су „канали“ углавном били комбинација лоших телескопа и превише ентузијазма.
Али једна идеја никада није нестала: „Шта ако на Марсу ипак има воде?“
Јер где има воде, бар теоретски, могло би бити и живота. Током деценија Марс је полако губио мистику и добијао научне податке. Сонде су слетале, фотографисале, мериле, бушиле и слале хиљаде снимака. Уместо зелене планете из научне фантастике, појавио се свет прашине, камења и огромних пустиња.
Ипак, нешто је било чудно. Марс изгледа као планета на којој је некада текла вода. И то не мало воде. На снимцима су се видели облици који невероватно подсећају на исушена речна корита, кањоне и трагове древних поплава. Као да је неко узео Земљу, искључио атмосферу и оставио је да милијардама година стоји на хладноћи.
Онда су почетком 2000-их америчке летелице почеле да шаљу још детаљније податке.
И научници су се прилично узбудили. Нису нашли марсовске рибе. Нису нашли ванземаљце који играју шах у подземним базама. Али нашли су нешто много важније: јаке назнаке да је вода на Марсу заиста постојала, а можда делимично и даље постоји, заробљена испод површине или у облику леда.
То је био огроман тренутак за науку. Јер Марс одједном више није деловао као потпуно мртва стена. Почео је да личи на планету која је некада била другачија. Топлија. Влажнија. Можда чак и погодна за неке примитивне облике живота.
И ту се догодила занимљива ствар: људи су поново почели да маштају о Марсу као у доба старе научне фантастике, само овога пута са много бољим камерама.
Наслови су били свуда. „Вода на Марсу!“ „Да ли смо ближи открићу живота?“ „Може ли човек једног дана живети тамо?“
Одједном је црвена планета поново постала узбудљива.
Посебно је фасцинантно што Марс делује истовремено познато и потпуно ванземаљски. Има годишња доба, ледене капе, планине, долине и олује. На њему се налази Олимп – највећи вулкан у Сунчевом систему, толико огроман да би прекрио пола Европе. Тамо постоје кањони дужи од хиљада километара. А небо је чудне, прашњаве боје због које све делује као сцена из филма који је неко снимао на старом наранџастом филтеру.
Ипак, колико год Марс био занимљив, он је и прилично негостољубив. Температуре су сурове. Атмосфера је танка. Ваздух није за дисање. Ако би човек скинуо кацигу, то би био веома кратак експеримент.
Али човечанство има чудну особину: што је нешто негостољубивије, то више жели да оде тамо.
Тако је Марс временом постао следећи велики сан. Не зато што је пријатан, већ зато што је довољно близу да делује достижно, а довољно мистериозан да распали машту.
И можда је баш вода променила све.
Јер једна мала могућност да је некада негде на тој црвеној прашини постојала кап течне воде, била је довољна да човечанство поново почне да гледа ка небу и пита: „А шта ако ипак нисмо сами?“