Замислите сцену из најбизарнијег политичког трилера, само пребачену у Рим, у суморну зиму 897. године. У свечаној Базилици Светог Јована Латеранског, на узвишеном папском трону седи оптужени. Обучен је у најраскошнију свилу, носи златну тијару и свечане папске одоре, али око њега се шири неподношљив мирис трулежи.
На оптуженичкој клупи, наиме, не седи живи човек, већ полураспаднуто тело папе Формоза, који је преминуо девет месеци раније. По налогу његовог сулудог наследника, папе Стефана Шестог, Формозов леш је ископан из гроба и довучен на суд како би му се јавно судило за вероломство и амбицију. Овај догађај, у историји забележен као Синод мртваца, представља апсолутни врхунац средњовековног апсурда и савршен доказ шта се дешава када институције система постану играчка у рукама заслепљене политичке мржње.
Да би ова позоришна представа из ноћне море изгледала легално, суђење је пратило строгу правну процедуру тог времена. Пошто неми сведок у фази распадања није могао да се брани, иза трона је стајао престрашени млади ђакон чији је једини посао био да глуми Формозов глас и одговара на оптужбе.
Са друге стране суднице, папа Стефан Шести је у потпуном нервном растројству урлао и махао рукама према лешу, питајући га зашто је противзаконито преузео римски трон. Несрећни ђакон је, имитирајући покојника, плачним гласом замуцкивао извињења у име костију пред собом, док је присутна црквена елита немо посматрала овај надреални сукоб живе злобе и мртве тишине.
Иза овог наизглед суманутог верског ритуала заправо се крила врло хладна, прорачуната геополитичка конструкција. То суморно доба у историји Ватикана није било обележено молитвом, већ бруталним ратом локалних италијанских племићких породица за контролу над папском касом и утицајем.
Папа Формоз је током живота подржавао моћну германску фракцију, док је нови папа припадао супарничкој породици Сполето која је тражила начин да потпуно ресетује систем. Осуда леша није била само језива лична освета, већ правни алат: проглашавањем Формоза за нелегитимног владара, све његове претходне одлуке, закони и именовања кардинала моментално су поништени, чиме је нова владајућа клика једним потезом избрисала своју политичку конкуренцију из државног апарата.
Наравно, леш је једногласно проглашен кривим по свим тачкама оптужнице, након чега је уследило ретроактивно касапљење његовог идентитета.
Свештеници су са тела стргли свечану одећу, а затим су Формозу одсекли три прста десне руке, управо она три прста којима је током живота благосиљао народ. Након што је тело вучено кроз блатњаве римске улице и бачено у реку Тибар, изгледало је да је моћ тријумфовала над гробом. Међутим, архитектура ове екстремне неправде брзо се урушила јер је згрожени народ Рима подигао устанак због скрнављења светиње.
Папа Стефан је убрзо свргнут, бачен у тамницу и задављен, а Формозово тело је извучено из реке и поново сахрањено са свим почастима.
На крају, ова језива историјска епизода остаје пре свега запамћена као радикално упозорење о крхкости људског разума када се нађе у чељустима сујете и фанатизма. Чињеница да је читав један државни и верски апарат потрошио своје ресурсе, време и законе како би водио дијалог са тишином и расправљао са прашином, показује до које мере колективна заслепљеност може обесмислити саме темеље цивилизације. Уместо да донесе тријумф ономе ко је викао на кости, овај чин је само оголио његову сопствену немоћ пред неумитношћу времена. Суђење мртвацу тако је ушло у анале као врхунски споменик апсурду, који нас подсећа да покушај ратовања са прошлошћу и прекрајања онога што је давно завршено увек води у потпуни морални и логички суноврат.