1798. године у једном заборављеном замку у Бохемији, умире човек који је током живота постао више мит него биографија – Ђакомо Казанова, авантуриста, писац и симбол европске заводничке културе 18. века.
Када је стигао у замак Дукс (Dux), Казанова више није био човек салона, коцкарских столова и европских престоница. Био је библиотекар у служби грофа Валдштајна – позиција која делује готово иронично за некога чији је живот био дефинисан кретањем, ризиком и друштвеним скандалима.
Према записима из тог периода, Казанова је последње године провео у изолацији, окружен књигама и сећањима која је бележио у својим мемоарима Histoire de ma vie. Ти текстови, написани на француском, данас су један од најдетаљнијих аутобиографских извора о европском 18. веку, али и самостални књижевни мит.
Ипак, у тренутку смрти 1798. године, његово име није носило славу коју ће касније добити. За савременике у Дуксу, он је био ексцентрични старац, често конфликтан, човек који се није уклапао ни у једну улогу коју је друштво нудило.
Заводник и човек иза њега
Казанова је у популарној култури сведен на једну функцију – заводника. Али историјски извори показују сложенију фигуру: био је правник, војник, дипломата, коцкар, бегунац из затвора у Венецији, и човек који је више пута мењао идентитете у зависности од околности.
Један од мање познатих детаља његовог живота јесте бекство из венецијанских „Плумбса“ (Piombi), затвора испод крова Дуждеве палате, 1756. године. То бекство није било само романтична анегдота, већ један од најпознатијих затворских продора 18. века у Европи, који је додатно учврстио његову легенду још за живота.
Такође, за разлику од каснијег мита, Казанова није био стално успешан. Велики део свог живота провео је у финансијским проблемима, ослањајући се на покровитеље, коцку и повремене административне послове.
Последњи човек у замку
У хладној просторији замка Дукс, далеко од Венеције, Париза и свих градова у којима је некада био запамћен, Ђакомо Казанова je проводиo своје последње дане као библиотекар који више нема публику. Према сведочењима из тог периода, био је раздражљив, често у сукобу са окружењем које га је трпело више из обавезе него из поштовања. Гроф Валдштајн, његов покровитељ, дао му је функцију библиотекара, али не и улогу коју је некада имао у друштву. Уместо салона и разговора, добио је тишину и књиге које нико не тражи.
У последњим годинама живота, највише времена проводи пишући своје мемоаре. Његови текстови из тог периода нису романтизовани прикази прошлости, већ мешавина прецизних сећања, самооправдања и горчине човека који зна да је постао сопствена сенка.
Лекари и савременици бележе да је последњих дана био слаб, али и даље ментално немиран. Смрт 4. јуна 1798. године није у Дуксу изазвала велики догађај. Није било свечаности, ни јавне реакције која би одговарала каснијој слави његовог имена. Само затварање једног живота који је већ био завршен у свести Европе која је улазила у ново доба. Ипак, у тој тишини замка остаје једна парадоксална чињеница: човек који је цео живот живео од погледа других, умире као да га више нико не гледа, а управо ће тај живот, у годинама које долазе, постати један од најпознатијих описа европске слободе, завођења и немира.
Када је умро, Европа је већ била другачије место. Француска револуција је променила политички и културни пејзаж, а свет у којем је Казанова цветао – салони аристократије, дворски интриганти, путујућа елита – полако је нестајао.
Занимљиво је да је његов мемоар објављен тек деценијама након смрти, и то у цензурисаној и прилагођеној форми. Пун текст, онај који данас читају историчари и књижевни критичари, постао је доступан тек у 20. веку. То значи да је човек који је за живота градио сопствену легенду, постао је симбол тек након смрти и то у верзији коју сам никада није видео.
Казанова остаје необичан случај у европској историји: фигура која је истовремено историјска, књижевна и легендарна. Његов живот није био једна линија, већ серија прекида, бекстава и поновних почетака. И можда је управо зато преживео више од већине својих савременика – не зато што је био доследан, већ зато што је стално мењао форму.