Топло јулско вече 1934. године. Испред биоскопа Biograph у Чикагу окупила се уобичајена гомила. Парови су излазили на тротоар после пројекције, неко је тражио цигарету, неко поправљао шешир, а неко журио ка последњем трамвају. Мирис прашине, асфалта и летње врућине која ни после заласка сунца није попуштала лебдео је над улицом. У тој маси налазио се и човек чије је лице већ годинама пунило насловне стране америчких новина. Џон Дилинџер.
Док је силазио низ степенице биоскопа, можда је и сам осећао извесну иронију тренутка. Годинама је бежао од полиције, мењао идентитете, банке и градове. Сада је излазио из биоскопа као обичан гледалац. Неколико секунди касније, агенти ФБИ-а отворили су ватру. Потера дуга тринаест месеци завршена је на тротоару. Тако је умро човек кога су новине називале „државним непријатељем број један“.
Међутим, прича о Дилинџеру никада није била само прича о криминалцу. Била је то прича о Америци која је очајнички тражила хероје, чак и онда када су они пљачкали банке.
Када данас чујемо реч „гангстер“, обично замишљамо свет филмова, романтике подземља и елегантних одела. Почетком тридесетих година стварност је изгледала много мање гламурозно. Велика депресија је већ годинама ломила животе милиона људи. Фабрике су се затварале, радници губили посао, пољопривредници напуштали имања. Банке су пропадале једна за другом, а са њима и уштеђевине читавих породица.
За многе Американце банка више није била симбол стабилности. Постала је симбол издаје. У таквој атмосфери настао је необичан парадокс: човек који пљачка банке почео је да личи на осветника, макар у машти јавности.
Наравно, стварност је била далеко мрачнија. Дилинџер није био народни добротвор нити некакав амерички Робин Худ. Није раздавао плен сиромашнима, а у његовим пљачкама гинули су људи. Иза митологије налазио се наоружани криминалац који није оклевао да употреби насиље. Али митови ретко настају из чињеница. Они настају из потреба.
Америка тридесетих година била је гладна приче у којој неко успева да надмудри систем који је деловао свемоћно. Зато је Дилинџер постао медијска сензација. Новине су из дана у дан пратиле његова бекства. Људи су памтили његово лице као што данас памте лица интернет знаменитости. Свако ново хапшење претварало се у спектакл, а свако бекство у ново поглавље узбудљиве приче.
У једном тренутку догодило се нешто што се кроз историју понавља изнова и изнова: човек је постао занимљивији од злочина. Када нека личност довољно дуго заокупља пажњу јавности, њена биографија почиње да се претвара у сценарио. Непријатни детаљи се замагљују, сурова стварност уступа место узбудљивој причи, а граница између човека и лика постаје све тања.
И ФБИ је то добро разумео. Биро је тих година тек градио свој углед, а случајеви попут Дилинџеровог помогли су стварању модерне слике федералног агента – дисциплинованог, технички опремљеног и способног да лови криминалце широм земље. Потера за Дилинџером није била само потера за једним човеком. Била је јавна демонстрација да држава поново успоставља контролу.
У том смислу, меци испаљени испред биоскопа нису означили само крај једног бегунца. Означили су и крај епохе у којој су криминалци често били бржи од институција које су их јуриле.
Ипак, најзанимљивије је оно што се догодило после смрти. Тело је остало на тротоару, али је легенда наставила да живи. Фотографије су обишле земљу, новинари су писали нове текстове, а појавиле су се и теорије завере да убијени човек уопште није био Дилинџер. Касније су стигли романи, документарци и филмови.
Стварни човек постепено је нестајао. На његово место долазио је лик. Можда је то и најчуднија врста бесмртности коју модерно доба нуди. Не да будете вољени. Не да будете добри. Не чак ни да будете у праву. Довољно је да постанете прича.
Те јулске вечери публика је изашла из биоскопа након што је одгледала филм. А онда је, на неколико метара од улаза, присуствовала почетку другог, филма који ће трајати много дуже од живота човека који је остао да лежи на тротоару једне чикашке улице.