Када је 1877. године, у раним јутарњим сатима, један човек извршио ритуално самоубиство на брду Широјама, није нестао само ратник – нестала је читава једна ера. Тај човек био је Саиго Такамори.
Иако га филм приказује кроз лик Кацумотоа, стварни Саиго био је далеко комплекснија фигура: истовремено највећи реформатор и највећи бунтовник у историји Јапана.
За разлику од типичних представа о витким и окретним мачеваоцима, Саиго Такамори је био истински тешкаш. За своје време био је необично висок и крупан, готово џиновске грађе, са широким раменима и снажним вратом који је подсећао на сумо рваче.
Његово лице било је обележено густим, спојеним обрвама и крупним, продорним очима које су, према записима савременика, могле да „прободу” саговорника.
Ипак, они који су га познавали говорили су о његовом благом осмеху и дубоком гласу. Уместо филмских оклопа у јарким бојама, Саиго је најчешће носио једноставне памучне кимоное и скромне сандале. Чак и када је постао генерал царске војске, презирао је западњачке униформе са златним еполетама, сматрајући их кичастим и страним јапанском духу.
Саиго није био само ратник; он је био човек који је помогао садашњем Јапану да се роди. Управо он је предводио револуцију која је збацила шогуна и вратила власт цару.
Међутим, када је нова власт одлучила да модернизација значи потпуно укидање касте самураја – забрану ношења мачева и одузимање привилегија – Саиго се нашао у немогућем расцепу.
Као човек од части, није могао да окрене леђа својим саборцима који су одједном постали технолошки вишак у свету који је почео да увози топове и пруге.
Сацума побуна: мач против пушке
Оно што видимо у филму – јуриш коњице на митраљезе – заиста се догодило у априлу и месецима који су уследили током велике Сацума побуне. Саиго је повео хиљаде самураја у последњи плес против модерне војске коју је сам некада обучавао.
Била је то борба два света. Са једне стране, челик искован у древним пећима и кодекс части (Бушидо), а са друге, јефтина олована зрна и регрути који нису знали ништа о традицији. Иако је знао да не може победити, Саиго је веровао да је његова смрт неопходна како би Јапан сачувао своју душу док мења своје рухо.
Априлски цвет и крвави крај
Саиго Такамори је преминуо 24. септембра 1877. године, али се његов култ највише осећа у пролеће, у априлу, током цветања трешње (сакуре). Јапанци верују да је живот самураја баш као цвет трешње – прелеп, кратак и спреман да падне на врхунцу своје лепоте.
Након његове смрти, народ је почео да верује да Саиго није заиста умро, већ да се његово лице појављује на Марсу када се ова планета приближи Земљи. Чак је и царска власт, која га је прогласила издајником, морала да га постхумно помилује због огромне љубави коју је народ гајио према њему.
Данас, велика бронзана статуа у Токију приказује Саига у шетњи са својим псом, обученог у обичну радну одећу. То је био прави „последњи самурај” – човек који је могао да влада државом, а изабрао је да умре са својим мачем, бранећи свет који је полако нестајао у диму барута.