Историја понекад не завршава смрћу. Понекад прави епилог стиже тек деценијама касније, када се прашина слегне, сведоци нестану, а наука преузме улогу судије. Тако је било и са судбином последњег руског цара Николаја II Романова и његове породице, чија је трагедија готово читав век била обавијена сумњама, гласинама и легендама.
На данашњи дан 1993. године британски научници су, користећи методу ДНК фингерпринтинга, потврдили идентитет посмртних остатака пронађених у близини Јекатеринбурга. После седамдесет пет година неизвесности, коначно је добијен научни доказ да су остаци припадали Николају II, његовој супрузи Александри и већини чланова њихове породице, погубљених у лето 1918. године.
Да би се разумела тежина тог тренутка, потребно је вратити се у једну другу ноћ, много мрачнију и судбоноснију.
Била је ноћ између 16. и 17. јула 1918. године. Грађански рат беснео је широм некадашњег Руског царства. Бољшевичка власт још није била сигурна у свој опстанак, а белогардејске снаге приближавале су се Јекатеринбургу. У кући инжењера Ипатијева, која је служила као затвор за царску породицу, донета је одлука која ће постати један од најконтроверзнијих догађаја 20. века.
У подрум су те ноћи спроведени Николај, царица Александра, њихове кћери Олга, Татјана, Марија и Анастасија, престолонаследник Алексеј, као и неколико верних слугу. Речено им је да се фотографишу ради безбедности. Уместо фотографа појавио се стрељачки вод.
Уследила је сцена коју су чак и неки учесници касније описивали као хаотичну и ужасавајућу. Пуцњава, дим барута, одбијање метака од драгуља ушивених у корсете великих кнегиња и паника егзекутора претворили су погубљење у један од најмрачнијих призора револуционарне Русије.
Тела су потом тајно однета и сахрањена на више локација. Совјетске власти годинама су прикривале детаље злочина. Управо та тајновитост постала је плодно тло за настанак легенди.
Најпознатија међу њима била је прича о великој кнегињи Анастасији. Током деценија јављале су се бројне жене које су тврдиле да су преживеле стрељање. Књиге су писане, филмови снимани, а многи су желели да верују да је бар један члан породице успео да избегне судбину осталих.
Посебно је познат случај жене по имену Ана Андерсон, која је деценијама инсистирала да је изгубљена царева кћи. Њена прича поделила је историчаре, новинаре и преживеле рођаке Романових. Тек ће ДНК анализа крајем 20. века показати да са царском породицом није имала никакве родбинске везе.
Управо је ту на сцену ступила наука. Осамдесетих година прошлог века у шумама код Јекатеринбурга откривена је тајна гробница. Форензичари су пронашли људске остатке за које се сумњало да припадају Романовима. Али сумња није била довољна. Била је потребна метода која није постојала 1918. године.
ДНК фингерпринтинг, револуционарна техника идентификације развијена током осамдесетих година, омогућила је научницима да упореде генетски материјал пронађених остатака са живим потомцима европских владарских кућа. Посебно важну улогу одиграло је поређење са узорцима добијеним од Принца Филипа, који је преко породичних веза био сродник царице Александре.
Резултати су били недвосмислени. Генетски профили потврдили су да су остаци заиста припадали последњем руском цару и његовој породици. Мистерија која је деценијама опстајала у књигама, новинама и народној машти коначно је добила научни одговор.
Иронија историје лежи у чињеници да је династија која је три века владала огромним царством нестала у револуционарном вихору, а затим поново пронађена захваљујући технологији која би њеним припадницима била потпуно незамислива. Цареве круне, дворци и регименте нису могли да реше загонетку његове судбине; то су учинили микроскопи и лабораторије.
Године 1998, тачно осам деценија након погубљења, посмртни остаци свечано су сахрањени у Петропавловској саборној цркви у Сант Персбургу, традиционалном почивалишту руских владара. Звона су тада огласила крај једног поглавља које је предуго остало отворено.
Данас се прича о Николају II не посматра само као прича о паду једне династије. Она је и подсећање на то колико дуго историјске сенке могу да трају. Неки злочини остају неразјашњени годинама, неке тајне преживе читаве генерације, а понекад је потребно да прође скоро цео век да би се добио коначан одговор.
И зато 1993. година није била само тријумф форензике. Био је то тренутак када је наука успела да врати имена онима које је историја покушала да сакрије. После седамдесет пет година тишине, једна царска породица коначно је пронађена – не у легенди, већ у истини.