Београд је 1863. године био град у коме су вести путовале брже од кочије, али спорије од трача. Ако је неко хтео да пошаље писмо, није било довољно само написати га. Требало је наћи поштара, погодити кад ће проћи, или лично однети пошиљку. У престоници која је још мирисала на оријент, а све више сањала Европу, и најобичније писмо било је мали подухват.
Зато је те године, 17.августа, министар унутрашњих дела Србије донео наизглед скромну, али заправо врло модерну наредбу: при одељењима Управитељства вароши Београда требало је поставити поштанске сандучиће.
Данас делује као ситница, али у то време то је био корак ка једном сасвим новом ритму живота. Грађани више нису морали да чекају службенике или да моле познанике који путују. Писмо је могло да се убаци у сандуче и даље препусти државном механизму, који је полако учио како се организује једно модерно друштво.
Занимљиво је да су поштански сандучићи у Европи у то време били релативно нов изум. Британци су прве јавне сандучиће поставили тек средином педесетих година XIX века, а многе европске престонице су још увек експериментисале са системом прикупљања поште.
Србија, која је још водила борбу за потпуну независност и у чијој су престоници турске посаде и даље држале тврђаву, истовремено је бринула и о једној наизглед приземној ствари – како да писма стигну на време.
И није то била само ствар преписке. У писмима су се крили послови, љубави, породичне вести, дугови и политичке интриге. Трговци су слали наруџбине, чиновници извештаје, студенти молбе, а заљубљени уздахе исписане пажљивим рукописом. Један обичан метални сандук на улици постајао је неми сведок туђих радости и брига.
Мало је познато да су људи у почетку са извесном сумњом гледали на новотарију. Није свима било јасно ко празни сандуче, колико често и да ли ће писмо заиста стићи на одредиште.
У земљи где су се важне ствари често решавале „преко човека“, идеја да папир поверите гвозденој кутији захтевала је извесну дозу поверења. А поверење је, као и модерна држава, грађено полако.
Само неколико месеци раније, Београд је био потресен бомбардовањем са Калемегдана и напетим односима са Османлијама. Док су велики догађаји пунили странице историје, једна административна одлука о постављању поштанских сандучића остала је готово неприметна. Ипак, управо такве ситнице мењају свакодневицу више него многе битке. Топови стварају наслове, али сандучићи стварају навике.
Тако је један министар, вероватно не слутећи да ће га мало ко памтити по томе, наредио постављање неколико кутија у које ће Београђани убацивати своје наде, рачуне, честитке и тајне. И можда је у томе скривена једна од чуднијих особина људске природе: волимо да славимо велике победе и драматичне догађаје, а заборављамо да цивилизација најчешће напредује захваљујући скромним изумима и тихим одлукама које нам, неприметно, учине живот једноставнијим.