Бранко Ћопић није био само писац за децу. Он је био чувар једног света који је нестајао. Рођен под Грмечом, у крајишкој тишини где се човек мерио речју и образом, понео је у себи нешто што се не учи у школама – способност да види племенитост у малом човеку.
Његово детињство није било раскошно, али је било богато причама. Баке које памте устанке, дечаци који маштају о јунаштву, сиромаштво које не уништава достојанство, од тога је саткан његов свет. Када је написао „Орлови рано лете“, није то била само ратна прича. То је била ода другарству, одрастању и храбрости која не тражи публику. Његови јунаци нису били без страха, али су, упркос страху, кретали.
Фото: Википедија
А онда долази „Јежева кућица“ — једноставна, римована прича, а у ствари мала химна достојанству:
„Кућица је моја слободица,
гдје сам свој на своме,
гдје сам господар своме дому.“
Јежурка Јежић није бранио само кућу. Он је бранио право на скромност, на лични мир, на понос који не зависи од величине. У том малом бодљикавом јунаку живела је философија читавог једног народа, да човек вреди онолико колико држи до свог огњишта.
У „Магарећим годинама“ Ћопић нам показује другу страну детињства: несташлук, пркос, прве љубави и прва разочарања. Ту нема идеализације. Има стида, има смешних падова, има оног бола који памтимо читав живот. И баш зато верујемо свакој страници.
А „Башта сљезове боје“, то више није књига, то је тихи опроштај. Ту Ћопић пише као човек који зна да се време не враћа. Сећања на баку, на завичај, на свет који је прегазио рат, све је обојено благом, сетном светлошћу. Као да читаоцу шапуће: чувај оно што је чисто, јер ће нестати ако га не сачуваш у себи.
Ћопић је умео и да буде опасан, тихо опасан. Сатиром је дирао власт, хумором је разоружавао страх. Није се скривао иза великих речи. Писао је једноставно, али иза те једноставности стајала је храброст.
И онда – живот. Тежак, понекад неправедан, испуњен осећајем да свет није увек онакав какав би требало да буде. Његова смрт 1984. године била је болан шок за културу читавог простора. Али, ако је истина да писац живи онолико колико се чита, онда Ћопић није отишао.
Он живи у смеху детета које први пут слуша о Јежурки.
У одраслом човеку који се, читајући „Башту“, сети своје баке.
У сваком од нас који, макар понекад, пожелимо да се вратимо у своју малу „слободицу“.
Његово дело нас учи нечему једноставном, али тешком: да доброта није наивност, да смех није бекство и да детињство није време – већ стање душе.
Бранко Ћопић нас није учио како да будемо велики. Учио нас је како да останемо људи. А то је, у временима када се величина мери буком, најређа врлина.