У равници код Карбале, недалеко од Еуфрата, 10. октобра 680. године одиграла се битка која је, гледано чисто војнички, била мала и кратка. На једној страни налазио се Хусеин ибн Али, унук пророка Мухамеда, са породицом и малом групом присталица. На другој је стајала војска Омејадског калифата, државе која је у то време контролисала огроман део исламског света. Хусеин је погинуо, његови најближи саборци су побијени, а његова породица заробљена. Да се историја завршила тог дана, Карбала би вероватно била само једна од многих заборављених политичких битака. Историја је, међутим, имала друге планове.
Зашто је један окршај из 7. века постао темељ једног од највећих верских идентитета данашњег света? После смрти пророка Мухамеда 632. године појавило се питање које ће вековима потресати исламски свет: ко треба да предводи муслиманску заједницу? У почетку то није био спор између две готове религије. Ислам није имао „сунитску страну“ и „шиитску страну“ као две потпуно оформљене конфесије које су само чекале да се посвађају. Спор је постепено прерастао из политичког питања наследства у дубоку верску и историјску поделу.
Реч калиф означавала је наследника или заменика пророка у вођењу муслиманске заједнице. Калиф није био нови пророк – исламско учење сматра Мухамеда последњим пророком – већ политички и верски вођа заједнице. После Мухамедове смрти изабрани су први калифи, а један од најважнијих људи у тој причи био је Али ибн Аби Талиб, Мухамедов рођак и зет, муж његове ћерке Фатиме.
Али је постао четврти калиф, али његова власт није била мирна. Сукоби око његовог легитимитета довели су до првих великих грађанских ратова у исламској историји. После Алијевог убиства 661. године власт је преузела династија Омејада, са седиштем у Дамаску. Омејади су били прва велика наследна династија исламског калифата и током своје владавине проширили су државу од Иберијског полуострва до Средње Азије. Њихова држава била је огромна, богата и војно моћна, али питање легитимитета њихове власти није нестало.
Хусеин је био Алијев син и Мухамедов унук. За оне који су подржавали Алијеву породичну линију, управо је та породична веза имала огромну тежину. Назив шиа потиче од арапског ши’ат Али, што значи „Алијева странка“ или „Алијеви следбеници“. Из те традиције постепено ће се развити шиитски ислам. Насупрот њима, сунити су своје разумевање легитимног вођства више везивали за заједницу, традицију и прихватање првих калифа. Реч „сунит“ потиче од сунета, појма који означава пророкову праксу и традицију.
Ове дефиниције су намерно поједностављене, јер стварна историја није била уредно подељена на две кутије. Сунитски и шиитски ислам развијали су се вековима после првих политичких сукоба, са сопственим правним школама, теологијом, обредима и традицијама. Карбала није створила поделу из ничега; она је постала догађај који је тој подели дао један од њених најмоћнијих симбола.
Када је 680. године умро омејадски калиф Муавија, његов син Јазид наследио је власт. Хусеин није признао његову власт. Из Куфе, града у данашњем Ираку, стизали су позиви Хусеину да дође и преузме вођство. Куфа је већ била повезана са Алијевом политичком базом, па је Хусеин кренуо према Ираку са породицом и малом групом присталица.
Људи који су га позивали да дође постепено су били застрашени или принуђени да се повуку. Хусеин је остао са свега неколико десетина наоружаних људи и члановима породице. Насупрот њему налазила се сила која је била вишеструко бројнија. Тачни бројеви у традиционалним изворима варирају, али суштина није спорна: разлика у снази била је огромна.
Хусеинова група је 2. мухарема, првог месеца исламског лунарног календара, стигла у равницу код Карбале. Мухарем је један од четири света месеца у исламској традицији, период у којем је ратовање традиционално било забрањено. Сам догађај ће зато касније добити још снажнију симболичку димензију: у месецу мира догодиће се једна од најпознатијих трагедија исламске историје.
Хусеин и његови људи били су опкољени и постепено им је ограничаван приступ води. Близина Еуфрата данас звучи готово сурреално: велика река налазила се у близини, а људи у логору били су ускраћени за воду. Управо ће вода постати један од најмоћнијих симбола Карбале. У шиитској традицији Хусеинов полубрат Абас, познат као Абу ал-Фадл Абас, постао је један од најзначајнијих мученика Карбале због своје улоге у покушају да обезбеди воду за опкољене. Поједини детаљи његове приче временом су добијали снажан легендарни слој, па их треба разликовати од онога што се може поуздано реконструисати из раних извора.
На дан Ашуре дошло је до сукоба. Ашура значи „десети“ и односи се на десети дан мухарема. За шиите је то најважнији дан жалости у години, посвећен сећању на Хусеинову погибију. Хусеин је убијен, заједно са већином мушкараца из своје групе. Његова породица и преживели одведени су у заробљеништво.
Вођа мале групе није погинуо као поражени владар који је изгубио царство. Није ни стигао да постане калиф. Управо ту лежи један од најчуднијих историјских обрта: његова политичка победа била је нула, а његов историјски утицај постао је огроман.
Хусеин је временом постао симбол отпора неправедној власти, жртве која не пристаје на понижење и човека који је, знајући колико је његова страна слабија, ипак одбио да призна оно што је сматрао неправдом. У шиитској традицији он је имам, духовни наследник Алија и једна од најсветијих личности после пророка Мухамеда. Зато се његова смрт не памти као обична војна погибија, већ као мучеништво.
Реч мученик, односно арапски шахид, овде није само опис човека који је погинуо. У религијском контексту она означава особу која је пострадала због вере или праведне ствари. Управо је тај концепт омогућио да Карбала временом постане много више од једне битке: постала је прича о односу моћи и правде.
Сваког мухарема, а нарочито на Ашуру, милиони шиита широм света обележавају сећање на Карбалу. Одржавају се процесије, читају се приче о Хусеиновој смрти, изводе се ритуали жалости, а у неким срединама постоје и драматизоване представе познате као та’зија. Та’зија је посебно занимљива јер представља облик религијског театра који је вековима чувао сећање на Карбалу кроз драму, дијалог и сценско извођење. Тако је једна битка из 680. године добила нешто што многе велике победе нису успеле да добију: сопствени календар, ритуале, књижевност, поезију, музику, позориште и милионе људи који је сваке године поново проживљавају.
Карбала је временом постала и место ходочашћа. Гроб Хусеина у данашњој Карбали једно је од најважнијих светих места шиитског ислама. Град је израстао око светиње, а ходочашће је постало један од највидљивијих начина очувања сећања на догађај. Посебно је значајан Арбаин, обележавање четрдесетог дана после Ашуре. Масовно ходочашће у Карбалу поводом Арбаина данас окупља огроман број људи и спада међу највећа мирна верска окупљања на свету.
Парадокс постаје све већи што више посматрамо последице. Омејадска држава која је победила код Карбале више не постоји. Династија која је послала војску против Хусеина нестала је вековима касније. Границе су се помериле, престонице промениле, царства пропала. Хусеинова прича је остала.
Чак је и сам назив Карбала постао симбол. У арапском и шиитском политичком и религијском говору „Карбала“ може означавати место на којем се неправда и жртва сусрећу, док „Хусеин“ постаје фигура отпора. Зато Карбала није само успомена на прошлост. Она је временом постала језик којим се говори о садашњости.
Карбала је била победа власти над малом групом људи. Војно гледано, нема много простора за расправу. Хусеин је изгубио. Његови људи су побијени. Његова породица је заробљена. Његова политичка мисија није успела.
Историјски гледано, међутим, победник је почео да нестаје, а поражени је постајао све већи. Од једне битке настала је традиција. Од традиције идентитет. Од идентитета сећање које траје више од тринаест векова. Карбала нас зато учи нечему што војна историја често заборавља: бојно поље одређује ко је победио тог дана, али не мора да одреди кога ће историја памтити вековима. Хусеин није добио битку код Карбале. Добио је нешто што његовим противницима није могло пасти на памет: победу над заборавом.
Данас су сунити и шиити две највеће традиције унутар ислама. Сунити чине велику већину светских муслимана, док шиити представљају мањину од неколико стотина милиона људи. Та подела, међутим, није једноставна прича о две стране које су непрестано у рату. У многим земљама сунити и шиити вековима живе једни поред других, деле градове, културу, породичне везе, а понегде и исте богомоље. Савремени сукоби који се представљају као „сунитско-шиитски“ често су испреплетени са борбом за власт, националним интересима и геополитиком.
Карбала се догодила на простору данашњег Ирака, а Ирак је данас једна од држава са шиитском већином. Још већи парадокс лежи источније, у Ирану. Земља која је данас најпознатија као велика шиитска сила није одувек била таква. Персија је вековима била претежно сунитска, све док Сафавиди почетком 16. века нису прогласили дванаестерачки шиитски ислам за државну религију и започели дубоку трансформацију земље.
Тако је догађај из 680. године, који је почео као политичка трагедија једне породице, временом постао један од темеља верског идентитета огромног дела муслиманског света. Хусеин није освојио власт, није победио војску која га је опколила и није променио политички поредак свог времена. Ипак, његово име је преживело династију која га је убила, а сећање на Карбалу вековима касније постало је део верске и политичке историје читавог региона.
Војска је код Карбале победила Хусеина за један дан. Историја је од његовог пораза направила причу која траје више од тринаест векова.