Када погледате старе фотографије настале пре више од једног века, вероватно ћете приметити нешто необично – готово нико се не смеје. Мушкарци, жене, деца, па чак и читаве породице позирају са озбиљним изразом лица, као да је фотографисање било нека врста свечаног догађаја. Иако се на први поглед чини да су људи некада били много мање расположени за осмех, прави разлози крију се у тадашњим обичајима, схватању лепоте и развоју фотографске технологије.
Данас је готово незамисливо направити породичну фотографију, а да неко не предложи да се сви насмеју. Телефони бележе осмехе свакодневно, фотографије на друштвеним мрежама углавном приказују срећне тренутке, а позирање испред камере постало је нешто сасвим обично.
Међутим, у 19. веку фотографија је имала потпуно другачије значење. Није била успутна успомена, већ редак и важан догађај који је често требало да остане сачуван за наредне генерације.
Фотографисање је некада било озбиљан догађај
Када се фотографија појавила, могућност да неко трајно забележи свој изглед била је права технолошка револуција. Фотографски студији нису били доступни на сваком кораку, а израда портрета захтевала је време и новац.
Због тога су људи фотографисању приступали слично као позирању сликару. Облачили су најлепшу одећу, пажљиво намештали положај тела и заузимали достојанствен израз лица.
Циљ није био да се забележи тренутна радост, већ да настане портрет који ће представљати особу дуги низ година. Озбиљан поглед сматран је прикладнијим за такву успомену.
Није било прихватљиво да се на портрету широко смејете
Један од најзанимљивијих разлога налази се у тадашњим друштвеним правилима.
У 19. веку широк осмех са видљивим зубима није се увек сматрао знаком пристојности и отмености. У појединим друштвеним круговима повезивао се са неприкладним понашањем, непримереном разузданошћу и недостатком достојанства.
Такво схватање није настало са фотографијом. Оно је већ постојало у сликарству, где су портрети угледних људи углавном приказивали мирна и озбиљна лица. Фотографи су једноставно наставили традицију која је већ била прихваћена.
Зато осмех на старим фотографијама није нужно изостајао зато што људи нису били срећни, већ зато што нису сматрали да је то најбољи начин да буду представљени.
Камере су захтевале стрпљење – понекад и читаве минуте
Постојао је и технички разлог који је додатно утицао на изглед старих фотографија.
Прве фотографске технике захтевале су дуго излагање светлости. У најранијим фазама фотографије снимање је могло да траје и више минута, па је особа морала да остане готово непомична док се слика не формира.
Замислите да морате да задржите широк осмех неколико минута, без померања главе и промене израза лица. То није нимало једноставно.
Због тога је неутралан израз био практичнији избор. Ипак, важно је знати да се фотографска технологија релативно брзо развијала. Време експозиције је постепено скраћивано, па дуго позирање није могло да објасни изостанак осмеха у свим каснијим деценијама.
Другим речима, камере јесу имале свој утицај, али обичаји су били подједнако важни.
Зашто се на фотографијама касније појављује све више осмеха?
Промена је постала приметнија када су фото-апарати почели да постају доступнији обичним људима.
Посебно важну улогу имала је компанија „Кодак“, која је 1888. године представила фото-апарат намењен широј публици. Неколико година касније, модел „Брауни“, представљен 1900. године, додатно је приближио фотографисање свакодневном животу.
Фотографија више није била резервисана само за професионалне студије и свечане портрете. Људи су почели да бележе породична окупљања, излете, дружења и обичне тренутке.
Камера је тако постепено престала да буде само средство за израду свечаног портрета и постала начин бележења свакодневице. Са том променом мењао се и начин на који су људи позирали.
Осмех је временом постао све прихваћенији, а фотографије су почеле да приказују много више емоција.
Да ли су људи некада били мање срећни?
Не постоји разлог да се само на основу старих фотографија закључи да су људи некада били тужнији или мање весели него данас.
Фотографија приказује један изабрани тренутак, а не читав живот особе која се налази испред објектива. Људи из прошлости су се смејали, шалили, славили и уживали у дружењу, али то није нужно било оно што су желели да прикажу на званичном портрету.
Заправо, старе фотографије нам откривају нешто друго: колико се променио наш однос према сопственом изгледу и начину на који желимо да нас други виде.
Док је некада било важно изгледати достојанствено и озбиљно, данас фотографијом најчешће желимо да забележимо расположење, емоцију и тренутак среће.
Можда управо зато старе фотографије делују толико необично. Не зато што су људи на њима заборавили да се смеју, већ зато што су некада имали потпуно другачију представу о томе како један портрет треба да изгледа.