У касну јесен 1973. године, на трави Националног стадиона у Сантијагу догодила се једна од најбизарнијих сцена у историји спорта. Фудбалери репрезентације Чилеа изашли су на терен пред неколико хиљада збуњених гледалаца, кренули са центра, неколико пута разменили пас и неометано убацили лопту у празан гол. Њихов противник, репрезентација Совјетског Савеза, одбила је да допутује и крочи на травњак који је месецима уназад био натопљен крвљу. Савезнички чиновници ФИФА претходно су обишли објекат и упркос томе што су у ходницима чули крике и затекли хиљаде преплашених људи под оружаном стражом, званично известили да су услови за игру потпуно регуларни. Тако је утакмица без противника одсвирана док су се у свлачионицама испод трибина, уместо спортске опреме, налазили политички затвореници, а звук пиштаљке мешао са одјецима испитивања.
Само три деценије раније, када су архитекте пројектовале ову монументалну арену угледајући се на Берлински олимпијски стадион, идеја је била да се сагради храм посвећен младости, здравом духу и телу. Армирани бетон требало је да буде симбол модерног Чилеа и место где ће десетине хиљада људи у заједничком заносу делити радост спортских победа. Међутим, током пуча генералa Аугуста Пиночеа 11. септембра 1973. године, архитектура створена за слободу и тријумф преко ноћи је претворена у идеалну замку. Високе трибине са којих се некада посматрао фудбал постале су осматрачнице са митраљеским гнездима, а подземни тунели, конструисани за брз излазак спортиста на терен, претворени су у влажне ћелије у којима је више од четири десетине хиљада људи чекало своју судбину.
Током два месеца ужаса, стадион је функционисао као највећи затвор на отвореном у Латинској Америци. Војници су на семафорима уместо резултата уписивали бројеве затвореника и позиве на испитивање, док су са разгласа, са ког су се некада емитовале спортске химне, пуштали војне маршеве да би прикрили звуке из подтрибинских просторија.
Међу затвореницима се нашао и познати кантаутор Виктор Хара, чије су руке чувари поломили пре него што су га усмртили, остављајући његове песме да одјекују кроз бетонске зидове као трајни подсетник на слом једног друштва. Када су затвореници коначно премештени у пустињске логоре а стадион враћен својој оригиналној намени, гледаоци су се вратили на трибине, али опекотине на души нације никада нису потпуно зацелиле.
Данас један део дрвених клупа на северној трибини намерно остаје празан и некaдашњи дрвени седални део није замењен модерном пластиком, као трајни меморијал и омиљена опомена на дане када је спортска арена постала казамат.
Архитектура сама по себи нема моралну вредност и са истом лакоћом прихвата и радост и злочин, зависно од тога ко држи кључеве капије. Изгледа да се највећи апсурд људске природе огледа се у томе како се грађевине подигнуте да славе људску снагу и племенитост за само неколико сати могу претворити у фабрике страха, подсећајући нас да је граница између спортског позоришта и мучилишта увек танко одређена само оним што носимо у себи.