27.октобра 2005. године, представници УНЕСКО-а окупили су се да прогласе Светски дан аудиовизуелног наслеђа, суочени са поражавајућим сазнањем: технологија коју је човек изумео да би зауставио време постала је најбржи начин да се историја заборави.
Када су крајем деветнаестог века пронађени први начини да се звук и покретна слика трајно забележе, човечанство је поверовало да је коначно победило пролазност. Међутим, иронија двадесетог века лежи у томе што су медији на којима су сачувана наша највећа достигнућа уједно и најкрхкији материјали у историји цивилизације. Слике уклесане у камен трају миленијумима, док се филмска трака распада већ после неколико деценија.
За разлику од древних рукописа који у сувим пећинама чекају вековима, филмски и звучни записи воде сопствену, тиху битку против хемије. Рани нитратни филмови били су толико нестабилни да су се сами од себе палили у архивама, претварајући деценије филмске уметности у густи дим и пепео. Процењује се да је због тога и немара чак седамдесет пет процената свих америчких немих филмова снимљених у првим деценијама двадесетог века заувек избрисано са лица земље. Касније целулозне траке почеле су да пате од такозваног синдрома сирћета, процеса у коме се материјал под утицајем влаге буквално самоуништава, остављајући за собом само оштар мирис и прашину. Исти онај свет који је успео да пошаље човека на Месец и сними тај корак, дозволио је да огроман део сопственог одраза заувек исчезне.
Парадокс је постао још већи са појавом телевизије и магнетних трака. Уместо да затите сопствену историју, највеће светске ТВ куће деценијама су системски пребрисавале снимке непроцењивих програма да би уштедели на куповини нових носивача звука и слике. Британски Би-Би-Си је тако током шездесетих и седамдесетих година уништио и бацио стотине трака, трајно изгубивши ране епизоде култних серија попут Доктора Хуа, као и историјске живуће наступе групе Битлси. Слична катастрофа догодила се и у новом миленијуму, када је у великом пожару у студију Универсал 2008. године у заборава отишло преко сто осамнаест хиљада оригиналних музичких матрица на којима су били гласови Луиса Армстронга, Еле Фицџералд, Били Холидеј и Боба Дилана.
У трци са временом, дигитализација се данас нуди као спасење, али собом доноси нови, још тиши апсурд. Просечан век трајања фабрички нарезаног диска или савременог хард диска износи свега између пет и двадесет година, док добро чувана црно-бела филмска трака може да преживи више од једног века. Човек је створио технологију да би сачувао тренутак, али је заборавио да пиксели и магнетне честице немају сопствену вољу да преживе без наше сталне пажње. Док са лакоћом читамо мисли древних филозофа сачуване на папирусу, савремено доба ризикује да постане најдокументованија, а уједно и најбрже заборављена епоха у историји — цивилизација која је имала све камере света, али није стигла да сачува сопствени глас.
Данас се 27. октобар у свету не обележава сувим протоколарним академијама, већ конкретним акцијама отварања врата и спасавања грађе. Архиви, филмске библиотеке, киноклубови и национални музеји широм света током овог дана организују специјалне бесплатне пројекције рестаурисаних немих и ретких филмова, излажу древне звучне записе и приказују телевизијске снимке за које се деценијама веровало да су заувек изгубљени.
Поред тога, институције организују вођене туре кроз иначе затворене, хладне депое у којима грађани могу уживо да виде процес конзервације трака и сложене хемијске третмане којима се спречава њихово пропадање. Главни фокус савременог обележавања јесте подизање свести кроз дигиталне кампање и радионице, током којих стручњаци пружају бесплатне савете приватним колекционарима и грађанима како да сачувају сопствене кућне аудио и видео-архиве. Сваке године под новим слоганом који дефинише УНЕСКО у сарадњи са Већем за координацију асоцијација аудиовизуелних архива, овај дан служи и као директан апел владама широм планете да хтно издвоје финансијска средства за дигитализацију крхке баштине пре него што она трајно нестане.