Тумстоун, Аризона, 26. октобар 1881. године. Четворица мушкараца иду улицом, наоружани, према групи каубоја који су се оглушили о наредбу да предају оружје. Неколико секунди касније пуцањ прекида тишину. Тридесетак метака, тројица мртвих, тројица рањених. Све је готово за мање од једног минута. Тако је настао један од најпознатијих митова Дивљег запада. Само што се чувени обрачун, строго говорећи, није догодио код О.К. корала.
Право место било је неколико кућа даље, у уском празном простору поред фотографског студија и пансиона К. С. Флаја, на Фремонт стриту. О.К. корал је био у близини, па је касније његово име постало згодније за новине, књиге и филмове. Сам назив „Обрачун код О.К. корала“ појавио се тек касније као део легенде. У тренутку када су се мушкарци тог поподнева суочили, нико није знао да ће тридесетак секунди пуцњаве једног дана постати готово читав жанр америчке културе.
Још једна ствар коју је Холивуд прилично темељно променио јесте ко је ту заправо био главни човек закона. Данас име Вајата Ерпа готово аутоматски повезујемо са тим догађајем. Међутим, тог дана је главни полицијски службеник Тумстоуна био његов старији брат Вирџил Ерп. Он је био градски маршал и заменик америчког маршала, док су Вајат и Морган били његови помоћници, а Док Холидеј привремено је добио статус помоћног полицајца. Другим речима, човек који ће касније постати главни јунак вестерна тог дана није био шериф који је повео славни јуриш.
Повод за сукоб такође није био некакав једноставан сусрет „добрих и лоших момака“. Тумстоун је био рударски град који је нагло нарастао захваљујући сребру, новцу, коцки и људима који су стизали из свих крајева. У граду су се сукобљавале различите политичке и пословне интересне групе, а породице Клентон и Меклори, које су припадале лабаво повезаној групи познатој као „Каубоји“, биле су на супротној страни од Ерпових и њихових савезника. Овде су се преплитали крађа стоке, шверц, пословни интереси, политика и лично непријатељство.
У априлу 1881. Тумстоун је чак донео пропис којим је било забрањено ношење оружја у граду. Посетиоци су оружје морали да оставе у одређеним местима попут штала или салуна. На папиру, то је звучало као разумна мера за град пун коцкара, рудара, каубоја и револвераша. У пракси је правило постало једна од варница која ће додатно погоршати односе између Ерпових и Клентонових људи. Вирџил је, као градски маршал, одлучио да га тог дана спроведе.
Група коју су Ерпови дошли да разоружају није била састављена од пет људи који су сви били спремни да се боре до смрти. Ик Клентон, човек чије име данас стоји у свакој причи о обрачуну, преживео је. Штавише, био је ненаоружан и побегао је када је пуцњава почела. Ненаоружан је био и Били Клејборн, који је такође побегао. Погинули су Били Клентон и браћа Том и Френк Меклори. На другој страни рањени су Вирџил и Морган Ерп и Док Холидеј, док је Вајат остао неповређен.
Тридесетак секунди било је довољно да се све промени. Само што ни тада прича није била завршена. После обрачуна уследило је суђење. Ерпови и Холидеј оптужени су за убиство, а случај је постао једна од најконтроверзнијих правних прича Тумстоуна. Судија Велс Спajсер је на крају закључио да су поступци људи који су спроводили закон били оправдани.
Затим је уследио други, много мрачнији део приче. Вирџил Ерп је у децембру исте године нападнут из заседе и тешко рањен, а Морган Ерп је у марту 1882. убијен док је играо билијар. Вајат је после тога кренуо у осветнички поход против људи које је сматрао одговорнима. Тиме је стварна прича о Тумстоуну постала много сложенија од једне кратке пуцњаве између „закона“ и „одметника.
Највећу услугу легенди ипак је учинио Холивуд. Филмови су од неколико десетина секунди направили дугачке, драматичне сцене у којима мушкарци стоје једни насупрот других, мере погледима противника, полако посежу за револверима, а онда почиње хаос. У филму „Gunfight at the O.K. Corral“ из 1957. године, сама сцена траје око једанаест минута. Стварни обрачун трајао је мање од пола минута. Још пре тога, мит је почео да расте кроз књиге и новинске приче. Вајат Ерп је после Тумстоуна наставио живот далеко од Аризоне, коцкао се, улагао у некретнине, боравио у Ному током златне грознице и на крају постао готово митолошка фигура америчког Запада. Тек деценијама после стварног догађаја његова биографија постала је темељ великог броја књига и филмова.
Занимљиво је и то што Док Холидеј није био неки класични каубојски револвераш по професији. Пре него што је постао један од најпознатијих људи Дивљег запада, био је зубар. Болест плућа га је натерала да промени начин живота, па је временом постао коцкар, путник и човек који је стекао репутацију опасног борца. У Тумстоуне је стигао као Вајатов пријатељ, а не као професионални полицајац.
Чак је и чувена слика Вајата Ерпа као непоколебљивог законског хероја проблематичнија него што изгледа. Ерпови су у Тумстоуну имали интересе у коцкању, салунима, рударству и некретнинама. Закон и посао нису увек били две потпуно одвојене сфере. Због тога историчари и данас различито тумаче њихову улогу: једни их виде као људе који су покушавали да успоставе ред у опасном граду, други као део једне од интересних група која се борила за контролу над Тумстоуном. Највероватније је стварност, као и обично, била негде између.