Данас је тешко замислити да су се људи једног дана морали састати да би одлучили шта уопште значи реч „фудбал“. Још је теже замислити да је један од најважнијих спорова био око питања које би данас судија решио у једној секунди: сме ли играч да шутне противника по нози? За господу која су се 1863. окупила у једној лондонској кафани, одговор на то питање није био детаљ. Од њега је зависило какав ће спорт постати фудбал.
Пре него што су постојали фудбалски стадиони, судије са жутим картонима и милијарде људи који знају шта значи офсајд, постојало је много различитих „фудбала“. Школе и клубови играли су по сопственим правилима. Негде се лопта углавном водила ногом, негде је било дозвољено да се носи рукама, а разлике су биле довољне да утакмица између два клуба понекад личи на договор две стране које су се случајно сложиле да користе исту лопту.
Ебенизер Коб Морли, адвокат и оснивач клуба Барнс, сматрао је да то више не може тако. Ако је крикет имао јасна правила, зашто их не би имао и фудбал? Зато су се представници лондонских и околних клубова 26. октобра 1863. састали у Фримејсонс таверни у Великој Квин улици и основали Football Association. На првом састанку није створен потпуно нов спорт; њихова намера била је да различите верзије постојеће игре сведу на заједничка правила.
Само што су се врло брзо појавила неслагања око тога шта треба избацити.
Једна од највећих препрека било је ношење лопте рукама. Друга је била много занимљивија: hacking, односно намерно ударање противника ногом по потколеници. Данашњем фудбалеру то би звучало као директна карта за свлачионицу, али у неким тадашњим верзијама игре ударање по ногама било је прихваћен део спорта. И не само прихваћен — за његове заговорнике представљало је доказ храбрости.
Најгласнији бранилац те традиције био је Френсис Мол Кембел, представник клуба Блекхит. Кембел није био неки случајни посматрач. Био је један од оснивача новог савеза и човек који је дубоко веровао да без hackinga игра губи део свог карактера. Када су правила кренула у смеру који је њему био неприхватљив, Блекхит је одлучио да не остане у новој организацији.
Тако је једна од највећих раскрсница у историји спорта настала из веома приземног питања: да ли је ударање противника по цеваници још увек фудбал?
Требало је шест састанака током 44 дана да би нова организација коначно усагласила своја правила. На последњем састанку, 8. децембра, усвојено је тринаест правила која су постала темељ онога што ће се касније називати асоцијацијским фудбалом. Hackinga више није било. Ношење лопте током игре такође је избачено из правила. Фудбал је почео да се одваја од оних верзија игре у којима су руке и ноге могле да се користе готово без ограничења.
Али ту се није родио рагби.
То је важна разлика. Блекхит није тог дана основао Рагби фудбалски савез. Rugby Football Union настаће тек 1871. године. Оно што се 1863. догодило било је раздвајање путева. Блекхит је напустио Фудбалски савез и наставио да игра своју верзију игре, у којој су ношење лопте и физички контакт остали важни. Осам година касније, представници рагби клубова основаће сопствени савез и правила ће добити облик посебног спорта.
У међувремену, нови фудбал је морао да докаже да може да постоји без ударања по ногама. Прва утакмица одиграна по правилима ФА одиграна је 19. децембра 1863. између Барнса и Ричмонда. Завршила се резултатом 0:0. Није било голова, али је било нечег важнијег: постојао је први меч по правилима која ће временом постати темељ најраспрострањенијег спорта на свету.
И ту је занимљиво како историја понекад направи велики преокрет од нечега што је у тренутку изгледало као ситна свађа. Људи који су седели у лондонској таверни нису могли да знају да ће њихова правила једног дана играти стотине милиона људи. Нису могли да знају ни да ће се расправа о томе сме ли се лопта носити рукама завршити стварањем два различита спорта.
Али су знали шта не желе.
Блекхит је желео игру у којој физичка храброст није одвојена од игре ногама. Морли и његови истомишљеници желели су правила која ће омогућити да различити клубови уопште могу да играју једни против других. Једни су у забрани hackinga видели губитак мужевности. Други су у њој видели начин да игра постане уређенија и мање насилна. Ниједна страна тада није могла да види цео пут којим ће њихова одлука кренути.
Резултат је данас свуда око нас. Када фудбалер падне после ударца у цеваницу, сви знају да је нешто пошло наопако. Када играч ухвати лопту рукама, цео стадион зна да је прекршио основно правило. А у некој другој игри, на другом терену, играч ће управо подићи лопту, потрчати са њом и покушати да пробије противничку одбрану.
Оба спорта потекла су из истог хаоса правила. Само су једног дана њихови преци морали да одлуче шта им је важније.
Једни су рекли: лопта је за ноге.
Други су одговорили: не баш увек.
И тако је, много пре него што је фудбал постао индустрија, телевизијски спектакл и игра коју познаје готово цео свет, његова судбина зависила од нечега што и данас звучи невероватно једноставно: да ли је ударац у цеваницу део игре или није.
На крају је победио онај фудбал у којем је цеваница остала тамо где јој је и место — испод ноге, а не као мета.
Људи се и даље свађају око правила, граница и тога шта нека игра треба да буде. Само су се од тада промениле лопте, терени и број људи који гледају. Потреба да се око једне игре договоримо шта је дозвољено, а шта није, остала је потпуно иста.