Постоје писци чије књиге путују далеко зато што припадају великим језицима, великим издавачким тржиштима или књижевним срединама које имају моћ да своје ауторе представе свету. Зоран Живковић припада једној другој, занимљивијој причи. Рођен је 5. октобра 1948. у Београду, у земљи која више не постоји, писао је на српском језику, а ипак је његова проза временом прешла границе које један језик обично поставља свом писцу. Данас се убраја међу најпревођеније савремене српске књижевнике, а његове књиге стизале су до читалаца у Сједињеним Америчким Државама, Великој Британији, Италији, Немачкој, Француској, Јапану, Јужној Кореји, Бразилу, Русији и другим земљама.
Пре него што је постао прозни писац, Живковић је дуго живео у свету који је окруживао књижевност: проучавао је њену теорију, преводио, уређивао, објављивао и писао о научној фантастици. На Филолошком факултету у Београду дипломирао је 1973. године, магистрирао шест година касније, а докторирао 1982. Тај пут није био споредан у односу на његово касније писање. Напротив, човек који је годинама проучавао како књижевност функционише у различитим жанровима и културама ушао је у прозу са необичном предношћу: знао је да фантастично не мора да буде бекство од стварности. Понекад је довољно мало померити стварност да би се у њој видело нешто што иначе остаје сакривено.
Његов прозни деби стигао је релативно касно, 1993. године, романом Четврти круг, за који је добио награду „Милош Црњански“. После тога следиле су књиге које ће постати препознатљив део његовог опуса: Временски дарови, Писац, Књига, Немогући сусрети, Седам додира музике, Библиотека, Кораци кроз маглу, Скривена камера, Вагон, Мост, Читатељка, Последња књига и друге. У његовим причама стварност и фантастика не стоје једна наспрам друге као два супротстављена света. Граница између њих често је толико танка да читалац тек после неког времена схвати да је закорачио на другу страну.
Највећи међународни пробој дошао је 2003. године, када је Библиотека награђена Светском наградом за фантастику у категорији новеле. То признање било је важно не само зато што је један српски писац добио једну од значајних награда жанровске књижевности, већ и зато што је Живковић показао да фантастика писана из Београда може да разговара са читаоцем који не зна готово ништа о Београду. Универзално у његовим књигама није нужно смештено у велике историјске догађаје или препознатљиве митове. Често се налази у нечему много једноставнијем: у библиотеци, књизи, сусрету, сећању, страху, времену или питању шта се дешава када човек више не може потпуно да верује сопственој стварности.
Занимљиво је што је Живковић и пре сопствене прозе много урадио за књижевност фантастике на овим просторима. Између 1973. и 1993. године бавио се науком о књижевности, уређивањем, издаваштвом и превођењем, а међу значајним пројектима тог периода била је и Енциклопедија научне фантастике. Тај рад је важан за разумевање његовог каснијег писма: код њега фантастика није само необичан догађај убачен у реалистичну причу, већ читав начин посматрања света.
Његове књиге нису остале само на папиру. Према његовим причама настали су филмови и телевизијски програми, а приче Воз и Будилник на сточићу емитовао је и Би-Би-Си. Редитељ Пуриша Ђорђевић снимио је филм Два, ослоњен на Живковићеве приче Воз и Хотелска соба, а прича Исповедаоница такође је добила филмску адаптацију. Његова проза тако је наставила да мења облик: из књиге у филм, са странице у радио, из једног језика у други.
До 2013. године било је објављено најмање 70 издања његових дела на страним језицима, а његове књиге појављивале су се широм Европе, у Америци и Азији. Тај податак добија посебну тежину када се има у виду да Живковић није писао на енглеском, француском или немачком, језицима који аутору већ на почетку дају огроман потенцијални простор. Његове приче су морале да пређу још једну границу пре него што стигну до страног читаоца — границу превода.
Можда је зато једна од најзанимљивијих ствари у његовој каријери управо чињеница да је успео да покаже како књижевна величина није нужно питање величине језика на којем је написана. Писац може да остане дубоко укорењен у свом језику, а да његова прича ипак постане туђа читаоцу на најбољи могући начин — да му буде блиска иако је написана на другом крају Европе, у другом културном простору и из другог искуства.
Зоран Живковић је зато занимљив и онда када се о њему не говори само као о писцу фантастике. Његова права тема могла би бити нешто много шире: граница између познатог и непознатог. Та граница постоји између стварности и маште, између човека и његовог сећања, између књиге и читаоца, али и између једног језика и целог света. Живковић је добар део свог живота провео управо на тим границама, као писац који је најпре проучавао како књижевност прелази границе, а потом то и сам урадио.