Постоје тренуци у историји када човек направи грешку не зато што је суров, већ зато што је убеђен да добро разуме свет. Управо је то једна од највећих заблуда у историји образовања. Вековима су људи који чују веровали да глуви људи немају прави језик. Видели су покрете руку, изразе лица и брзе покрете тела, али нису видели оно што је било најважније. Пред њима није био скуп гестова. Пред њима је био језик.
Данас то делује готово невероватно. Знамо да знаковни језици имају сопствену граматику, синтаксу, правила творбе речи и богат речник. Они нису превод говорног језика на покрете руку, већ потпуно самостални језички системи који су се развијали природно, баш као што су се развијали говорни језици. Али до тог сазнања човечанство је стизало споро.
Вековима је преовладавало уверење да глуве људе треба научити да говоре по сваку цену. Намера је, у многим случајевима, била искрена. Родитељи, лекари и учитељи желели су да им помогну да се лакше уклопе у друштво у ком је говор био једини прихваћен начин комуникације. Проблем је био у томе што су, покушавајући да им дају један језик, често потискивали онај који су већ имали.
Та идеја добила је готово службени печат 1880. године на Миланском конгресу, једном од најзначајнијих скупова посвећених образовању глувих. После расправе донет је закључак да говорни метод треба да буде основ образовања, а да употребу знаковних језика треба потиснути из школа.
Највећи апсурд није сама одлука. Највећи апсурд је ко ју је донео.
О судбини знаковних језика одлучивали су готово искључиво људи који чују. Глувих учесника било је занемарљиво мало и практично нису имали утицаја на исход. Историја је тако забележила необичан тренутак у ком је већина одлучила како мањина треба да комуницира, не питајући је шта она већ зна, уме и користи сваког дана.
Последице су трајале деценијама. У многим школама деца су кажњавана ако би користила знаковни језик. Негде су им везивали руке током наставе. Негде су их ударали по прстима. Негде су их непрестано исправљали, уверени да ће употреба знакова успорити развој говора. Данас такве методе делују сурово, али је важно разумети да су многи наставници искрено веровали да тиме чине добро. Управо је у томе историјски парадокс. Добра намера није увек довољна да би последице биле добре.
Промена је почела тек средином XX века, када су лингвисти почели озбиљно да проучавају знаковне језике. Амерички лингвиста Вилијам Стокоу показао је нешто што данас делује готово очигледно: амерички знаковни језик има све особине које има сваки природни људски језик. Има граматику. Има синтаксу. Има дијалекте. Има начин да ствара нове речи. Има хумор, поезију и игре речима. Није му недостајало ништа осим признања.
Још једна заблуда опстала је све до данас. Многи верују да постоји један универзални знаковни језик који користе сви глуви људи на свету. Истина је сасвим другачија. Постоје стотине различитих знаковних језика. Амерички и британски знаковни језик, на пример, нису међусобно разумљиви, иако становници обе земље говоре енглески. Као и сваки други језик, и знаковни језици имају сопствену историју, развој и идентитет.
Зато Међународни дан знаковних језика није само подсећање на право једне заједнице да користи свој језик. Он нас подсећа на нешто много шире. На то колико лако човек помисли да је разумео другога, а да га заправо никада није пажљиво слушао. Управо зато се 23. септембра обележава Међународни дан знаковних језика. Генерална скупштина Уједињених нација установила је овај дан 2017. године како би скренула пажњу на значај знаковних језика као пуноправних природних језика и на право глувих људи да се образују, информишу и учествују у друштву на језику који им је природан. Датум није изабран случајно – тог дана 1951. године основана је Светска федерација глувих, организација која и данас окупља национална удружења глувих широм света.
Можда је зато највећи апсурд толико једноставан. Вековима смо веровали да глувим људима недостаје језик. Испоставило се да језик никада није недостајао њима. Недостајало је наше разумевање да језик не мора да се чује да би био потпун.