Крајем 19. века новине нису биле место на којем су људи тражили утеху. Биле су пуне политичких сукоба, ратова, криминала, корупције и прича о људима који су покушавали да надмудре једни друге. Наслови су били направљени да привуку пажњу, да узнемире читаоца или да га убеде да купи следећи број.
А онда се, у једној њујоршкој редакцији, појавило писмо које није питало ништа о политици, новцу или скандалу. Питало је нешто много једноставније.
„Драги уредниче, имам осам година. Неки моји мали пријатељи кажу да Деда Мраз не постоји. Тата каже: ако видиш у The Sun-у, онда је тако. Молим вас, реците ми истину: да ли постоји Деда Мраз?“
Писмо је потписала Вирџинија О’Хенлон, девојчица из Њујорка која је желела одговор на питање које су деца постављала генерацијама. За њу то није била шала, нити мала игра. Била је то озбиљна дилема. Ако не може да верује деци из школе, можда може новинама.
Уредници листа The New York Sun могли су да ураде оно што би већина новина вероватно урадила. Могли су да игноришу писмо. Могли су да га објаве као кратку занимљивост. Могли су да се нашале. Уместо тога, дали су га једном од својих најискуснијих новинара.
Френсис Фарселус Черч није био човек којег бисмо прво замислили као аутора једне од најпознатијих божићних порука у историји. Био је озбиљан новинар, човек који је током Америчког грађанског рата радио као ратни дописник и писао о стварима далеко тежим од дечјих питања. Његов посао био је да се бави стварним светом, светом у којем су људи страдали, политичари лагали, а друштва се мењала кроз сукобе.
А онда је добио писмо једне осмогодишње девојчице. Черч није одговорио као неко ко разговара са дететом које треба утешити. Одговорио је као новинар који верује да нека питања заслужују озбиљан одговор, без обзира ко их поставља.
Текст је објављен 21. септембра 1897. године под насловом: „Да, Вирџинија, постоји Деда Мраз.“
Одговор није био кратка потврда. Черч је написао читав есеј о томе да постоје ствари које нису видљиве, али су стварне. Писао је о машти, љубави, великодушности и способности људи да верују у нешто што превазилази њихов непосредни свет.
Али најважнији део није био само садржај. Био је то тренутак у којем је један велики лист, у времену када је имао хиљаде озбиљних тема на столу, одлучио да једном детету посвети простор. То мало писмо постало је један од најпознатијих новинских текстова икада написаних.
И ту почиње необичан део приче. Сваког дана су у редакције стизала писма људи који су тражили помоћ, објашњења, савете или одговоре на важна питања. Многа од тих писама тицала су се стварних проблема који су утицали на животе одраслих људи. Али више од једног века касније, највише се памти оно које је написала девојчица питајући за нешто што многи сматрају дечјом фантазијом.
Вирџинија О’Хенлон није постала позната зато што је поставила најважније питање свог времена. Поставила је питање које је било најљудскије. Она није питала ко ће победити на изборима, ко је започео рат или ко је направио највећи пословни успех. Питала је да ли нешто лепо може бити стварно. И можда је управо зато одговор преживео.
Занимљиво је да сама Вирџинија није остала само симбол једног писма. Одрасла је, завршила школовање, постала учитељица и касније директорка школе. Живела је дуго након што је њено дечје питање постало део америчке културе. У интервјуима је често говорила о томе колико јој је Черчев одговор значио, јер није само добила потврду нечега у шта је желела да верује.
Добила је осећај да њено питање вреди. То је можда најнеобичнија ствар у целој причи. Деда Мраз је постојао у милионима дечјих прича и пре Вирџинијиног писма. Али управо један новинар који је писао о суровој стварности одлучио је да објасни зашто неке идеје преживљавају чак и када их не можемо измерити или доказати.
Велике новине су обично памтиле велике кризе. Овај пут су запамтиле једно мало питање. Време је прошло. Новине су се промениле, многи наслови из 1897. године су заборављени, политичке расправе тог доба више никога не занимају, а имена многих људи који су тада били важни нестала су из сећања.
Али једна реченица је остала. „Да, Вирџинија, постоји Деда Мраз.“
Можда зато што понекад најдуже не трају вести о ономе што се догодило у свету. Понекад преживи одговор на питање једног детета које је само желело да зна да ли у свету још постоји нешто у шта вреди веровати.