У јесен 1777. године, на бојном пољу код Саратоге, један амерички генерал лежао је тешко рањен. Метак му је разбио ногу, али није хтео да напусти борбу. Бенедикт Арнолд је тог дана показао управо оно због чега су га многи сматрали једним од најбољих војника Америчке револуције. Био је храбар, агресиван и спреман да ризикује више од већине људи око себе.
Неколико година касније, исти човек ће понудити Британцима једну од најважнијих америчких тврђава.
Ниједан други издајник у америчкој историји није имао тако необичан пут до срама. Бенедикт Арнолд није био човек који је од почетка радио против своје земље. Био је човек који је помогао да она уопште настане.
Када је 1775. године почео рат за независност, Арнолд је био један од најспособнијих официра Континенталне армије. Са Итаном Аленом учествовао је у освајању тврђаве Тикондерога, а затим је предводио готово невероватну експедицију кроз дивљину данашње Канаде у покушају да заузме Квебек. Његови људи су месецима марширали кроз мочваре, глад и хладноћу, а када је напад пропао, Арнолд је остао на бојном пољу иако је био рањен.
Код Саратоге 1777. године одиграо је кључну улогу у америчкој победи над британском војском. Поново је био рањен, овог пута тешко. Његова нога, иста она која је касније годинама правила проблеме, постала је симбол његове жртве. Војник који је стајао између револуције и пораза буквално је платио делом свог тела.
Џорџ Вашингтон је знао његову вредност. Није га гледао као обичног официра, већ као једног од најхрабријих људи револуције. Али Арнолд није био задовољан тиме што је био храбар. Желео је да то сви знају.
Ту је почео проблем. Арнолд је имао једну особину која га је истовремено чинила великим војником и опасним човеком за самог себе. Није могао да поднесе осећај да му није дата заслуга која му припада. После победа код којих је ризиковао живот, гледао је како други официри добијају унапређења и похвале, док је он имао осећај да је заборављен.
Није га највише болела рана. Болело га је што је мислио да људи не виде ко је ту рану зарадио.
Поред повређеног поноса дошли су и финансијски проблеми. Током рата је трошио сопствени новац на војне потребе, а касније се нашао под истрагама због начина на који је управљао средствима. Иако је део оптужби био повезан са стварним поступцима, а део са политичким сукобима тог времена, Арнолд је све више веровао да га сопствена страна понижава.
Човек који је једном веровао да се бори за велику ствар почео је да верује да му та велика ствар нешто дугује. До 1780. године та огорченост га је довела до тачке са које више није било повратка.
Арнолд је добио команду над Вест Поинтом, стратешки важном тврђавом на реци Хадсон. То није било обично војно место. Ко контролише Вест Поинт, контролише једну од најважнијих веза америчке одбране. За Британце би њено освајање било огроман ударац.
За Арнолда је то постала прилика. Тајно је почео да преговара са Британцима о предаји тврђаве. План је био да им достави информације о одбрани и омогући заузимање положаја у замену за новац и место у британској војсци.
Човек који је крварио да би револуција преживела, сада је покушавао да прода један од њених најважнијих симбола. Али план се није срушио због велике битке или генијалног обавештајног потеза. Срушио се због папира.
Британски официр Џон Андре, који је био посредник у завери, ухваћен је са документима који су откривали Арнолдов план. Када је схватио да је откривен, Арнолд је успео да побегне до британских линија. Андре није имао ту срећу. Американци су га ухватили и погубили као шпијуна.
Арнолд је прешао на британску страну, добио чин бригадног генерала и учествовао у операцијама против људи са којима је некада ратовао. Покушавао је да објасни своје поступке политичким разлозима и разочарањем у револуцију, али историја му није дала много простора за оправдања. За Американце је постао лице издаје.
Најзанимљивије у његовој причи је што његово име није постало симбол издаје зато што је био безначајан човек. Постало је управо супротно. Да је погинуо код Саратоге, данас бисмо га памтили као једног од највећих војника америчке револуције.
Његов проблем није био што није имао тренутке величине. Његов проблем је био што је после њих направио избор који је променио значење свега што је раније урадио.
Бенедикт Арнолд је остатак живота провео у Великој Британији, покушавајући да настави каријеру која никада није достигла висину коју је имао пре издаје. У Америци је његово име временом постало више од имена једног човека. Постало је реч за издајника.
То је можда најтежа казна коју историја може да додели. Не да те заборави. Него да те памти само по једној ствари. Арнолд је освојио тврђаве, добијао битке и носио ране за револуцију. Али на крају није изгубио битку на бојном пољу. Изгубио је битку за сопствено име.