Првог октобра 1981. године у северној Европи догодила се мала технолошка револуција коју већина света тада није ни приметила. У Шведској, Норвешкој, Данској и Финској почео је рад система NMT, првог потпуно аутоматског мобилног телефонског система који је омогућио људима да разговарају телефоном док се налазе у покрету. Телефон више није био везан за зид куће, сто у канцеларији или кабину на улици. Први пут је човек могао да понесе свој број са собом.
У то време идеја је звучала као чиста слобода. Ако се поквари аутомобил усред пута, можете позвати помоћ. Ако сте далеко од породице, можете им се јавити. Ако сте пословни човек, више нисте везани за канцеларију. Чинило се да је технологија коначно решила један стари људски проблем – удаљеност.
Али као што се често дешава у историји, решење једног проблема створило је нову врсту питања. Шта се дешава када човек више никада није ван домашаја?
Први корисници мобилних телефона нису изгледали као данашњи корисници паметних телефона. Уређаји су били огромни, скупи и тешки. Рани мобилни телефони могли су да буду велики као цигла, са батеријама које су трајале кратко и ценама које су их чиниле недоступним већини људи. Није било необично да се у аутомобиле уграђују посебни телефонски системи, јер је преносиви уређај био више симбол пословне моћи него свакодневни предмет.
Мобилни телефон је у почетку био знак да је неко важан. Човек са телефоном у руци био је човек који има посао, утицај и нешто хитно да каже. Нико тада није размишљао да ће неколико деценија касније готово свако дете носити у џепу уређај моћнији од рачунара који су некада водили свемирске мисије.
Још мање су могли да замисле да ће највећа промена бити не у томе што ћемо моћи да разговарамо било где, већ што ћемо почети да очекујемо да то морамо.
Пре мобилног телефона, ако неко није био код куће или у канцеларији, постојао је једноставан одговор: није доступан. Та реч није значила неодговорност. Значила је да човек има тренутак у којем није под позивом спољног света.
Мобилни телефон је укинуо ту границу. У почетку је то изгледало као победа над ограничењима. Временом је постало ново ограничење. Уређај који је обећао да ће нас ослободити од места почео је да нас везује за сталну присутност.
Парадокс је био готово невидљив: човек је вековима сањао да може да буде свуда, а онда је добио технологију која му је то омогућила и открио да понекад жели да буде негде где га нико не може пронаћи.
Мобилни телефон није променио само начин на који разговарамо. Променио је однос човека према времену, приватности и тишини. Некада је највећи проблем био како пронаћи некога. Данас је једно од највећих питања како понекад остати недоступан.
Иначе, NMT систем је био посебно важан јер је увео међународну сарадњу у мобилној телефонији – корисник је могао да користи исти систем у више нордијских земаља, што је за то време било револуционарно. Први мобилни телефони нису били „мобилни“ у данашњем смислу: неки су били уграђени у аутомобиле, а преносиви модели су тежили неколико килограма. Када је први позив преко ручног мобилног телефона обављен 1973. године, многи су га доживљавали као техничку занимљивост, а не као почетак промене начина живота. Само неколико деценија касније, мобилни телефон је постао један од предмета без којих већина људи више не замишља свакодневицу.