Један од највећих проблема у историји комуникације није био како људи да кажу више. Био је како да други разумеју оно што нису изговорили. Вековима су људи имали помоћ: тон гласа, израз лица, покрет руку, осмех, уздах. Иста реч могла је да значи шалу, иронију или озбиљно упозорење, зависно од тога како је изговорена. А онда је дошао интернет. Одједном су људи разговарали без гласа и без лица. Само слова. И настао је нови проблем.
Неко напише реченицу која је замишљена као шала, а неко други је прочита као увреду. Неко пошаље ироничан коментар, а прималац га схвати потпуно озбиљно. Рачунари су повезали људе брже него икада раније, али су им одузели једно од најважнијих средстава разумевања – израз лица.
У септембру 1982. године једна мала интернетска расправа на Универзитету Карнеги Мелон показала је колико је проблем био стварни.
У то време интернет није личио на данашњи. Није било друштвених мрежа, фотографија профила, реакција, лајкова или кратких видео записа. Људи су комуницирали преко раних електронских огласних табли и форума. Поруке су биле само текст.
На једној од тих табли водила се расправа о томе како означити поруке које нису биле озбиљне. Неко је предложио да се користи посебан симбол како би читаоци знали да је нешто шала.
Тада је професор информатике Скот Фалман предложио нешто што ће променити начин на који милијарде људи комуницирају.
Написао је: 🙂 А затим објаснио да се тај знак чита тако што се глава мало окрене улево. Два тачкице. Цртица. Заграда. Ништа више. Али људи су у три мала симбола препознали нешто што је недостајало дигиталном свету. Лице. Неколико знакова интерпункције постало је први универзални дигитални гест.
Фалманов предлог није био замишљен као велики изум. Није правио компанију. Није поднео патент. Није могао да зна да ће његова идеја једног дана прерасти у читав визуелни језик који користе људи широм света.
У почетку је емотикон био само практично решење за један мали проблем. Како да знамо када се неко шали? Али управо је тај проблем постао све важнији како је интернет растао.
Деведесетих година емотикони су се проширили кроз е-пошту, чет програме и прве интернет заједнице. Корисници су почели да стварају читаве комбинације знакова: тужна лица, изненађење, намигивање, љутњу.
Касније су их заменили графички симболи – емоџији. Данас постоје хиљаде различитих слика које представљају расположења, предмете, животиње, храну и читаве идеје.
Али иза свих њих стоји један исти тренутак. 19. септембар 1982. Дан када је један професор предложио да људи окрену главу на страну како би видели осмех направљен од знакова на екрану.
Постоји нешто готово иронично у целој причи. Човечанство је вековима усавршавало технологију како би комуникација била бржа. Направили смо телефоне, рачунаре и глобалне мреже да бисмо се лакше разумели. А онда смо открили да нам недостаје нешто што смо имали одувек. Лице. Зато смо га направили од тачке, цртице и заграде.
Данас се често каже да је интернет променио начин на који људи говоре. Али можда је тачније рећи да је интернет приморао људе да поново измисле нешто што су одувек користили – начин да покажу шта заиста мисле.
Један мали осмех направљен од знакова постао је подсетник да речи саме понекад нису довољне. Чак и у најнапреднијем дигиталном свету, човек је и даље тражио исто што је тражио хиљадама година. Да види лице другог човека.