Када су се у XIX веку европски географи спорили око тога где почиње Нил, то није било само академско питање. Извор најдуже афричке реке био је једна од највећих нерешених загонетки свога доба, симбол истраживачког престижа и сан генерација путника који су вековима безуспешно покушавали да реше тај проблем.
Зато је у септембру 1864. читава британска научна јавност с нестрпљењем очекивала дебату двојице људи који су тврдили да знају одговор. До расправе, међутим, никада није дошло. Дан уочи сусрета један од њих отишао је у лов на јаребице.
Џон Ханинг Спик и Ричард Френсис Бартон нису били само ривали. Годинама раније били су сарадници. Заједно су 1857. кренули у источну Африку у експедицију коју је подржало Краљевско географско друштво. Већ на самом почетку све је кренуло наопако. Чланови експедиције разболели су се од тропских болести, носачи су бежали, залихе су нестајале, а односи између двојице истраживача постајали су све напетији. Бартон је једно време био толико исцрпљен да се једва кретао, док је Спик, делимично опорављен, наставио пут без њега.
У августу 1858. стигао је до огромног језера које је назвао по британској краљици Викторији. Није успео да обиђе читаву обалу нити да непосредно прати ток реке која из њега истиче, али је на основу онога што је видео закључио да се управо пред њим налази главни резервоар из којег настаје Бели Нил. Био је уверен да је решио загонетку стару још од античког доба.
Бартон није био убеђен. Сматрао је да Спик нема довољно доказа и да је прерано извео тако крупан закључак. Када су се вратили у Британију, научна расправа брзо је прерасла у лично непријатељство. Обојица су држала предавања, писала књиге и настојала да придобију научну јавност. Оно што је почело као неслагање око географије временом је постало један од најпознатијих сукоба међу викторијанским истраживачима.
После шест година препирки коначно је договорено оно што су многи чекали. За 16. септембар 1864. заказана је јавна дебата на годишњем скупу Британског удружења за унапређење науке у граду Бату. Очекивало се да ће се двојица истраживача први пут директно суочити пред научницима, новинарима и публиком, изложити своје доказе и можда ставити тачку на један од највећих географских спорова тог доба.
Спик, међутим, никада није стигао до говорнице. Дан раније, током лова на јаребице на имању рођака у енглеском селу Нестон Парк, смртно је рањен хицем из сопствене пушке. Истрага је закључила да је реч о несрећном случају. Временом су се појавиле и претпоставке да је можда извршио самоубиство, али за такву тврдњу никада нису пронађени поуздани докази, па већина историчара и данас прихвата закључак тадашње истраге.
Његова смрт није окончала расправу. Напротив, оставила ју је без човека који је требало да брани сопствену теорију. Наредних година нове експедиције наставиле су истраживања централне Африке. Највећи значај имала су путовања Хенрија Мортона Стенлија, који је 1870-их опловио Језеро Викторија и потврдио да из њега истиче Бели Нил. Иако је питање извора Нила касније добило и прецизнија хидролошка тумачења, показало се да је Спикова основна тврдња била исправна: језеро Викторија представља главни извор Белог Нила.
У целој причи најнеобичнији није начин на који је Џон Ханинг Спик умро, већ тренутак у којем се то догодило. Човек који је преживео болести, глад, исцрпљујућа путовања и опасности источне Африке није дочекао дан када је требало да пред научним светом брани откриће које је обележило његов живот. Историја је неколико година касније пресудила у његову корист, али он ту пресуду никада није чуо. Понекад најдужи пут није онај који води до извора велике реке, већ онај од открића до признања.