Данас, 12. септембра по новом календару (односно 30. августа по старом), Српска православна црква молитвено прославља спомен на велике угоднике Божије, међу којима се посебно истиче Сабор светих српских просветитеља и учитеља. Поред њих, Црква се молитвено сећа и Светог Александра, Јована и Павла, патријараха цариградских, затим преподобног Христифора, као и Светог Евлалија, епископа кесарије кападокијске. О значају ових празника и житијима светитеља које данас славимо, за наш портал говорио је ђакон Стефан Јосиповић.
Сабор светих српских просветитеља и учитеља: Духовни темељи нашег народа
Говорећи о овом великом празнику, ђакон Стефан Јосиповић истиче да се данас не сећамо свих српских светитеља уопште, већ искључиво поглавара који су водили нашу Цркву кроз историју. Како наш саговорник наводи, овога дана спомињу се само неколико архиепископа и патријараха, а на првом месту је Свети Сава, први српски архиепископ, који је са разлогом назван равноапостолним. Његово дело наставили су достојни наследници, о којима ђакон Стефан каже:
„Арсеније, наследник Светог Саве, био је велики јерарх и чудотворац. Ту је и Свети Сава други, син првовенчаног краља Стефана, који је живео и подвизавао се у Светој Гори, и био игуман хиландарски, а потом архиепископ свих српских и поморских земаља.“
Кроз векове, Српска црква је имала велике духовне вође који су је чували у најтежим временима. Ђакон Јосиповић даље подсећа на значајне патријархе, наглашавајући њихову историјску и духовну улогу:
„Јоаникије је био најпре архиепископ, а од 1346. године патријарх. Јефрем, велики подвижник, изабран је преко своје воље за патријарха у време кнеза Лазара 1376. године, и крунисао је Лазара. Потом се отказао престола патријаршијског и повукао се у самоћу.“
У наставку излагања, ђакон нас упознаје и са другим великим именима овог Сабора, чија су дела трајно уткана у биће наше Цркве. Он наводи да је Спиридон, наследник Јефремов, скончао 1388. године, док је Макарије обновио многе старе задужбине, штампао црквене књиге у Скадру, Венецији, Београду и на другим местима, те подигао чувену трпезарију при Пећком манастиру. На крају овог дела, ђакон помиње и Гаврила, који је по роду био племић од Рајића, а због одласка у Русију био је од Турака истјазаван за велеиздају и обешен 1656. године. Уз ове светитеље, како наш саговорник додаје, још се помињу Јевстатије, Јаков, Данило, Сава трећи, Григорије, Јован, Максим и Никон, подсећајући да су се многи од њих подвизавали у Светој Гори, али да су сви до једног били „верни, добри делатељи у винограду Господњем“.
Свети патријарси цариградски: Чувари праве вере
Поред српских просветитеља, Црква данас прославља и тројицу великих цариградских патријараха. Ђакон Стефан Јосиповић наглашава њихову борбу за очување чистоте вере, посебно истичући Светог Александра који је учествовао на Првом васељенском сабору у Никеји, заузевши место престарелог патријарха Митрофана. Ђакон нас подсећа на догађај који сведочи о снази његове молитве и вере:
„Кад се хтеше неки философи препирати са њим о вери, он рече једноме од њих: ‘У име Господа мога Исуса Христа заповедам ти да умукнеш.’ И онеме философ тога часа. Својом молитвом је и Арију прекратио живот. Скончао је у деведесет осмој години живота, 340. године.“
Говорећи о осталим патријарсима које данас славимо, ђакон додаје да је Свети Јован Постник управљао црквом у време злога цара Анастасија јеретика и упокојио се 595. године. За Светог Павла четвртог наводи да је управљао црквом пет година и осам месеци, да би се потом одрекао престола и примио тајну схиму како би окајао свој грех пристајања уз иконоборце, упокојивши се мирно 784. године.
Преподобни Христифор и Свети Евлалије: Подвижници и праведници
На крају свог обраћања, ђакон Стефан се осврнуо и на двојицу великих угодника Божијих из раних векова хришћанства. Описујући живот преподобног Христифора, он сликовито наводи:
„Преподобни Христифор, подвижник шестог века у обитељи Светог Теодосија, у визији је видео да кандила монаха трудбеника горе, а кандила лењиваца не горе.“
Наш саговорник закључује овај разговор подсећањем на Светог Евлалија, епископа кесарије кападокијске. Описује га као једног од претходника Светог Василија, човека изузетне духовне строгости, који је због привржености правилима „свога сина лишио чина за ношење одела неприличног духовном завету“.