Када човек бива погођен из ватреног оружја, природно је да мисли на лекаре и преживљавање. Али када је Теодор Рузвелт изашао пред публику, у телу је имао метак, а у руци говор који је намеравао да одржи. Није отишао у болницу. Прво је одржао говор.
После атентата на председника Вилјема Мекинлија, Рузвелт је 14. септембра 1901. године преузео дужност председника Сједињених Америчких Држава. Са 42 године постао је најмлађи председник у историји земље, али прича која ће највише одредити слику о њему није била политичка одлука, већ један невероватан тренутак људске упорности.
Неколико недеља након ступања на функцију, током политичке турнеје у Милвокију, нападач John Flammang Schrank, пуцао је у њега из непосредне близине. Метак је прошао кроз његово одело, погодио футролу са наочарима и пресавијени рукопис говора који је носио у џепу, што је ублажило удар, али је зрно ипак ушло у груди.
Људи око њега одмах су тражили да оде лекару. Рузвелт је, међутим, урадио нешто што је изгледало невероватно. Проверио је да ли може да говори, а затим изашао пред публику.
„Пријатељи, тражићу од вас да будете што тиши“, рекао је пре него што је започео говор који је трајао око сат времена.
Већина присутних у почетку није знала колико је ситуација озбиљна. Испод кошуље налазила се крв, али је председник стајао испред њих и говорио као да је реч о уобичајеном политичком наступу. Тек касније је прегледом утврђено да је метак остао у његовом телу. Лекари су одлучили да га не уклањају јер би операција могла бити опаснија од самог зрна, па је Рузвелт остатак живота носио метак у себи.
Тај тренутак се уклопио у слику коју је већ имао у јавности. Рузвелт је био човек који је цео живот градио идеју о самосавладавању. Као дете је боловао од тешке астме, али је физичким тренингом покушао да промени сопствене границе. Био је ловац, истраживач, писац и политичар који је веровао у активност и одлучност.
Његова најпознатија прича о издржљивости није настала на бојном пољу или у политичкој борби, већ на једној бини, пред људима који су очекивали говор. Човек који је знао да му је живот можда угрожен одлучио је да прво заврши оно што је започео.
Наравно, историја памти и другу страну тог тренутка. Његов поступак био је изузетан, али није био пример понашања које би лекари препоручили. Био је то тренутак једне личности, једног времена и једног схватања дужности.
Храброст није када човек не осећа страх. Храброст је када зна да је повређен, зна да је опасно, али ипак направи још један корак. Тог дана Теодор Рузвелт није постао легенда зато што га метак није зауставио. Постао је легенда зато што је, са метком у телу, одлучио да прво заврши реченицу.