У ходнику установе увек постоји тренутак у коме човек накратко застане, не зато што нешто стварно није у реду, већ зато што покушава да разуме да ли сме да пита. На зиду стоји обавештење, формулар је већ попуњен, ред је формиран, и негде између свега тога налази се одлука која више не изгледа као одлука.
„Тако је речено“, каже службени глас без подизања тона, као да објашњава нешто што не захтева додатно објашњење. И у том тренутку нема сукоба, нема отпора, само кратко тражење места на коме би питање могло да се задржи. Али то место већ је попуњено нечим другим.
Неким правилима се не супротстављамо зато што делују јасно, већ зато што су већ претходно прихваћена као нешто што не припада разговору. Човек у реду не расправља, не зато што нема шта да каже, већ зато што претпоставља да је све већ речено пре него што је он стигао.
„Зато што тако треба“, додаје исти глас, и сада више није важно ко је то први рекао. Реченица више не долази од једне особе. Она долази из простора у коме се одговорност распоредила тако да више не може да се ухвати за једно место. Сваки корак уназад води ка неком другом, сваки поглед ка другом столу, другом потпису, другом одељењу.
У једном тренутку, човек престаје да тражи аутора одлуке. Не зато што га је нашао, већ зато што је потрага постала сувишна. Одлука је већ прихваћена као нешто што постоји независно од онога ко је изговара.
Психолог Милграм је средином двадесетог века у лабораторијским условима показао нешто што је у почетку деловало као изузетак. Људи су били спремни да прате инструкције ауторитета чак и када су им те инструкције изазивале очигледан унутрашњи отпор. Оно што је касније постало јасно јесте да се тај механизам не задржава у лабораторији. Он се лако прелива у свакодневицу, у тренутке који не делују као експеримент, већ као рутина.
Милграмов експеримент, спроведен 1961. године на Универзитету Јејл, био је једноставан по поставци, али узнемирујућ по резултатима. Учесници су добијали улогу „наставника“ и имали задатак да другом учеснику (који је заправо био глумац) задају наводне електричне ударе сваки пут када да погрешан одговор. Са сваким новим погрешним одговором, „наставник“ је био замољен да повећа јачину удара. Иако су многи показивали нелагоду, оклевали или вербално изражавали сумњу, велики број учесника је настављао све до нивоа за који су веровали да може бити опасан по живот друге особе – само зато што им је то наложио ауторитет у белом мантилу.
Касније интерпретације овог експеримента нису се односиле на „послушност слепом ауторитету“ у једноставном смислу, већ на нешто суптилније: на спремност људи да одвоје себе од одговорности у тренутку када верују да је она већ негде другде додељена.
Разлика између „неко је рекао“ и „тако треба“ временом постаје све тања. Прво је спољашњи глас, други унутрашњи договор. Али у пракси, оба воде ка истом месту: ка томе да се одлука више не доживљава као нешто што се доноси, већ као нешто што се спроводи.
И можда најнеобичнији део није у томе што људи понекад следе упутства и када нису сигурни у њих. Већ у томе што временом почињу да заборављају тренутак у коме је постојала могућност да питају другачије.
У ходнику се ред помера. Формулар се предаје. Потпис се ставља. И све делује уобичајено, чак и када нико више не може тачно да каже када је „уобичајено“ постало једини могући избор. А негде између тих малих, неприметних корака, реченица наставља да живи као објашњење које више не тражи доказ.
Тако је речено зато што тако треба. Или је обрнуто.