Када се помене гиљотина, већина људи помисли на Француску револуцију, тргове испуњене масом и доба у којем су краљеви губили круне заједно са главама. Мало ко би очекивао да је та иста справа наставила да ради још скоро два века, толико дуго да је дочекала доба млазних авиона, свемирских летова и телевизије у боји. Испоставило се да је један од најпрепознатљивијих симбола осамнаестог века преживео све режиме који су га створили.
Десетог септембра 1977. године, у затвору Бомет у Марсеју, погубљен је Хамида Џандуби, осуђен за убиство и мучење. Казна је извршена гиљотином, истом машином која је још крајем осамнаестог века требало да представља модерније и праведније лице правосуђа. То је било последње погубљење гиљотином у Француској, али и последње такве врсте у западној Европи.
Само четири године касније Француска је укинула смртну казну, чиме је завршено једно поглавље правне историје које је трајало готово два века.
Највећи парадокс лежи у самом настанку гиљотине. Данас се њено име изговара као синоним за терор, али њени заговорници нису је представљали као средство већег страха, већ као средство веће једнакости. До краја осамнаестог века начин погубљења често је зависио од друштвеног положаја осуђеника. Племићи су неретко били погубљени мачем, док су остали били изложени далеко суровијим и дуготрајнијим казнама. Нова справа требало је да укине те разлике. Идеја је била једноставна: ако држава већ одузима живот, то мора чинити брзо, једнако и без непотребне патње, без обзира на порекло осуђеног.
Иронија историје почела је готово одмах. Машина која је замишљена као хуманија алтернатива врло брзо је постала један од најмоћнијих симбола Француске револуције и периода Владавине терора. Хиљаде погубљења претвориле су је у предмет колективног страха, а њено име постало је трајно повезано са политичким чисткама и револуционарним насиљем. Средство које је требало да ублажи суровост казне почело је да представља саму суровост државне власти.
После револуције гиљотина није нестала. Преживела је царство, обновљену монархију, републике, револуције деветнаестог века, два светска рата и потпуно ново доба. Док су се мењали устави, заставе и политички системи, машина је остајала део француског кривичног права. У време када су људи слетали на Месец, Француска је још увек у својим затворима чувала справу чији је основни механизам остао готово непромењен од времена када је Наполеон тек започињао своју војну каријеру.
Зато последње погубљење 1977. године делује готово нестварно када се стави у шири историјски контекст. Те године свет је гледао „Ратове звезда“, персонални рачунари почињали су да улазе у свакодневицу, путнички авиони повезивали су континенте за неколико сати, а научници су већ припремали нове свемирске мисије. Истовремено, у једном затворском дворишту у Марсеју, држава је применила казну помоћу механизма осмишљеног у доба просветитељства.