Када помислимо на владара који је спасао своје краљевство, готово увек замишљамо човека на коњу, са мачем у руци, како предводи војску у одлучујућој бици. Историја нас је научила да се судбина држава решава на бојним пољима, а да се највеће победе броје по освојеним градовима и пораженим непријатељима.
У IX веку, један енглески краљ дошао је до закључка који је звучао готово невероватно за његово време. Држава се, мислио је, не губи онда када непријатељ сруши њене зидине. Она почиње да нестаје много раније – онда када више нема довољно људи који умеју да читају, пишу и разумеју свет који су наследили.
Када је Алфред Велики 871. године постао краљ Весекса, затекао је земљу исцрпљену деценијама данских упада. Викинзи нису освајали само тврђаве и градове. У пламену су нестајали манастири, а са њима и библиотеке, преписивачке радионице и школе. У времену када су управо манастири били чувари писмености, сваки спаљени рукопис значио је много више од изгубљене књиге. Са њим је нестајао и човек који је умео да је прочита, препише и пренесе следећој генерацији.
Алфред је, наравно, био ратник. Победио је Данце у бици код Едингтона 878. године, организовао одбрану краљевства изградњом мреже утврђених градова – бурхова – и реформисао војску тако да Весекс више никада не буде беспомоћан као раније. Управо су те победе разлог што га историја памти као једног од највећих енглеских владара.
Али Алфред је видео нешто што већина његових савременика није.
После сваке добијене битке постављао је себи исто питање: ко ће за педесет година знати зашто је та битка уопште добијена? Ко ће читати законе? Ко ће писати хронике? Ко ће тумачити верске текстове, водити управу и преносити знање ако образованих људи више готово да нема?
Одговор га је уплашио више него било која војска.
У предговору свом преводу дела Pastoral Care папе Грегорија Великог, Алфред оставља једно од најдирљивијих сведочанстава читавог средњег века. Пише да се добро сећа времена када је у Енглеској било много учених људи који су могли да читају латинске књиге и разумеју их. У његово време, каже, таквих је остало толико мало да их је једва могао пронаћи. То није био књижевни украс, већ процена владара који је схватио да његова земља губи најважнији ресурс који поседује – знање.
Већина краљева би у таквој ситуацији наредила да се искују нови мачеви.
Алфред је наредио да се преводе књиге.
Под његовим покровитељством на староенглески језик почињу да се преводе дела која су до тада била доступна готово искључиво ученим људима који су владали латинским. Међу њима су Pastoral Care, Consolation of Philosophy, Soliloquies и делови Ecclesiastical History of the English People. Историчари сматрају да је Алфред лично учествовао у превођењу неких од тих текстова, што је за једног владара IX века готово незамисливо. Није желео само да књиге постоје. Желео је да буду читане.
На свој двор доводи учене људе из Мерсије, Велса и Франачке, јер их у самом Весексу више није било довољно. Обнавља школе и подстиче образовање младих племића и будућих државних службеника. У предговору Pastoral Care наређује да свака епископија добије примерак превода, јер сматра да знање не сме остати затворено у једној библиотеци или једном манастиру. Данас бисмо то без много двоумљења назвали државном политиком образовања.
Најнеобичније је што Алфред није водио рат против латинског језика. Није сматрао да ученост треба поједноставити нити да образовање треба снизити. Веровао је управо супротно – да ће људи једног дана поново учити латински, али да прво морају научити да мисле, читају и разумеју на сопственом језику. За IX век, то је била готово револуционарна идеја.
Док су Викинзи палили манастире, Алфред је схватио да пожар није уништио само зграде. Уништио је памћење једног народа.
Зидови су могли поново да се подигну. Утврђења су могла поново да се изграде. Војска је могла поново да се организује. Али ако више нема људи који умеју да прочитају закон, запишу историју или разумеју књигу, онда се држава распада чак и када су њене границе нетакнуте.
Шест векова пре него што ће Европа почети да расправља да ли најважније књиге треба да говоре језиком народа, један енглески краљ већ је донео своју одлуку. Није покушао да спасе само своје краљевство. Покушао је да спасе његово памћење. Историја је Алфреда запамтила као Великог због победа над Викинзима. Можда је, међутим, највећу победу однео далеко од бојног поља. Док су други владари бројали мачеве, он је почео да броји људе који умеју да читају. Јер је схватио нешто што ни после више од хиљаду година није изгубило снагу: државе не пропадају прво онда када остану без војника. Најпре остану без читалаца.