Постоје датуми који нас подсећају колико је важно знати да читамо. Али постоје и они који нас подсећају колико је страшно када читаве цивилизације више нико не уме да прочита.
Зато се сваког 8. септембра широм света обележава Међународни дан писмености, који је UNESCO установио 1966. године како би скренуо пажњу на чињеницу да је писменост темељ образовања, развоја и слободе. Ипак, мало ко помисли да је један од највећих тријумфа писмености био тренутак када је један упорни Француз научио човечанство да поново чита језик који је ћутао скоро две хиљаде година.
Почетком XIX века древни Египат био је земља величанствених храмова, колосалних статуа и гробница прекривених мистериозним знаковима. Хиљаде путника дивиле су се хијероглифима, али нико није знао шта они заправо значе. Вековима су учене главе веровале да сваки знак представља неку тајну идеју, симбол или магијску поруку. Чинило се да су фараони своје тајне заувек понели у гроб.
Све се променило готово случајно.
Током Наполеонове египатске експедиције, 1799. године, француски војници код места Розета пронашли су необичну камену плочу од црног гранодиорита. На њој је исти текст био исписан на три писма – старогрчком, демотском и хијероглифима. Постала је позната као Камен из Розете. Иако је после британске победе доспела у Лондон, где се и данас чува у Британском музеју, права битка тек је почињала. Није се водила топовима, већ речницима, граматикама и стрпљењем.
На другом крају Европе одрастао је дечак који је био готово опседнут језицима. Звао се Жан-Франсоа Шамполион. Кажу да је као дете више волео речнике него играчке. Док су његови вршњаци трчали по улици, он је сатима упоређивао старе рукописе и учио језике. До своје шеснаесте године већ је читао латински, грчки, хебрејски, арапски, сиријски, коптски и још неколико древних језика. Посебно га је фасцинирао коптски, последњи потомак староегипатског језика, јер је био уверен да се управо у њему крије кључ древних натписа.
Фото: Википедија
Док су многи научници тврдили да су хијероглифи искључиво симболи, Шамполион је сумњао да бар део знакова представља и звукове, баш као слова у азбуци. То је била смела претпоставка. Да је погрешио, године рада биле би узалудне.
После дугих упоређивања имена владара на Камену из Розете и других натписа, почео је да препознаје образац. Знаци нису били само цртежи птица, очију и сунца. Они су, у одређеним случајевима, представљали гласове, имена и речи.
- септембра 1822. године, Шамполион је ушао у канцеларију свог брата, бацио на сто гомилу бележака и узвикнуо: „Je tiens l’affaire!“ – „Имам решење!“
Према причи коју је касније испричао његов брат, од силног узбуђења истог тренутка се срушио на под и неколико дана био потпуно исцрпљен. Историчари нису сигурни колико је ова сцена дословно тачна, али нема сумње да је тог септембра направљен један од највећих пробоја у историји археологије и лингвистике.
Неколико дана касније представио је свој чувени рад „Писмо господину Дасијеу“, у коме је објаснио принцип дешифровања хијероглифа. Свет је коначно добио кључ за читање натписа који су били неми још од позне антике.
Одједном су зидови храмова почели да „говоре“. Гробнице више нису биле само украшене просторије већ исповести владара, молитве свештеника, спискови пореза, победе у биткама и породичне приче старе хиљадама година. Испоставило се да су многе сцене које су Европљани романтично тумачили као мистичне ритуале биле сасвим приземне: пописи жита, државни укази или белешке о градњи канала. Древни Египћани су, као и ми, бринули о порезима, наследству, политици и свакодневним пословима.
Шамполион није открио изгубљени град нити је ископао фараоново благо. Учинио је нешто много ређе. Вратио је једној цивилизацији њен сопствени глас. Захваљујући њему, историја Египта престала је да буде збирка немих споменика и постала је прича коју су испричали сами Египћани.
Писменост најчешће доживљавамо као нешто што стичемо у детињству. Неколико слова, неколико књига и свет нам се отвори. Али понекад је потребан читав људски век да би се поново научило да се чита један заборављени језик. Зато Међународни дан писмености није само подсећање на то колико је важно знати слова. Он нас подсећа да свака непрочитана књига, сваки неразумљив натпис и сваки заборављени језик представљају свет који још увек чека да га неко поново оживи. А мало је већих доброчинстава у историји од тога да после две хиљаде година омогућите мртвима да поново испричају своју причу.