Године 1868. откривен је древни камен са натписом који је изазвао праву дипломатску грозницу. Французи, Британци и Немци почели су да се надмећу ко ће га присвојити. Цена је расла, конзули су преговарали, шпијуни преносили вести, а локално бедуинско племе је све то посматрало са стране. Када су схватили колико се Европљани отимају око једног црног камена, бедуини су га разбили на десетине комада. Неки извори наводе да су веровали да се у њему крије благо, док други истичу да су га уништили како би спречили да им га Османлије одузму. На крају су исти Европљани годинама сакупљали фрагменте и поново га састављали.
Замислите да нађете древни предмет стар скоро три хиљаде година.
Пре него што стигнете да га озбиљно проучите, појаве се дипломате, конзули, посредници, војници и представници најмоћнијих европских сила. Сви одједном тврде да баш они имају право на њега. Преговара се, надмеће, обећава новац, шаљу се извештаји престоницама. А онда људи код којих се предмет налази мирно узму чекиће и разбију га. Не из беса према историји, већ због бесмисла који се створио око једног камена.
Добро дошли у један од највећих апсурда археологије XIX века!
Године 1868. немачки мисионар Фредерик Аугуст Клајн дошао је до вести да се у месту Дибан, источно од Мртвог мора, налази необичан црни базалтни камен исписан древним словима. Убрзо се показало да је реч о натпису који потиче из IX века пре нове ере и да га је подигао моавски краљ Меша, славећи своје победе и независност.
Вест се Европом проширила невероватном брзином. Француски археолози желели су да га откупе. Британци су пажљиво пратили дешавања. Пруски научници такође су показали велико интересовање. Османске власти, под чијом се управом налазило то подручје, нису желеле да изгубе контролу. Одједном, један камен усред данашњег Јордана постао је предмет међународног надметања.
Фото: Википедија
Што су се европски представници више трудили да га присвоје, то је локалном племену Бани Хамиде постајало јасније да у том камену мора постојати нешто изузетно вредно. Ако се толики странци отимају око њега, сигурно вреди много.
У атмосфери неповерења, притисака и страха да ће им Османлије одузети стелу без накнаде, припадници племена су загрејали камен ватром, а затим га поливали хладном водом како би попуцао. После тога су га разбили на више десетина делова и поделили фрагменте.
Предмет око кога су се империје месецима надметале више није постојао. Или су бар тако мислили. Срећом, француски дипломата и оријенталиста Шарл Клермон-Гано је непосредно пре уништења успео да направи папирни отисак натписа, такозвани squeeze, који је сачувао скоро читав текст. Касније су европски музеји и истраживачи годинама откупљивали разбацане фрагменте од локалног становништва, пажљиво их уклапајући као огромну историјску слагалицу.
Захваљујући томе, данас познајемо готово цео натпис. Највећи део оригиналне Меша стеле данас се чува у Лувру. Апсурд је, међутим, остао нетакнут. Најмоћније државе свог времена биле су толико заокупљене питањем ко ће постати власник једног камена да су, својом похлепом и надметањем, убедиле његове чуваре да је најсигурније – разбити га.
Понекад историју не униште варвари. Понекад је уништи уверење цивилизованих да све вредно мора припасти баш њима.