Да би изгледале сензационално и божанствено под светлима балских дворана, жене из високог друштва у 19.веку носиле су раскошне хаљине натопљене бакар-арсенитом (чистим арсеником). Док су племићи падали у несвест од лепоте зелених огртача, жене које су их носиле и раднице које су их шиле су лагано умирале у мукама јер је отров испаравао кроз кожу и ваздух, претварајући модне писте у прелепе масовне гробнице.
У викторијанској Енглеској средине 19. века, мода није била само питање личног стила, већ бојно поље на којем се статус мерио дубином боје и спремношћу да се за естетику жртвује здравље. Најтраженија нијанса тог доба била је такозвано „Шелеово зелено” (Scheele’s Green), интензивна, етерична и фатално привлачна боја која је постала апсолутни императив у високом друштву.
Створена 1775. године од стране шведског хемичара Карла Вилхелма Шелеа, ова пигментација је заправо била једињење бакар-арсенита — хемијског облика чистог арсеника. Док су племићи на баловима били опчињени хаљинама које су под светлом гасних лампи сијале нестварном, дубоком смарагдном бојом, нико није ни слутио да је сваки покрет те раскошне свиле ослобађао облак отровних честица, претварајући дворане у коморе смрти.
Трагедија није почела у балној дворани, већ много раније, у мрачним и загушљивим радионицама лондонских кројачица. Раднице, које су даноноћно шиле ове хаљине, вештачко цвеће и траке, биле су прве жртве арсениковог даха; удишући прашину која се таложила са тканина, развијале су ужасне чиреве по кожи, хроничне главобоље и коначно, фатална тровања која су их полако уводила у смрт.
By Georg Friedrich Kersting – Hannelore Gärtner: Georg Friedrich Kersting. Seemann, Leipzig 1988, ISBN 3-363-00359-5, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=12291668
Међутим, чак ни када су извештаји о смртима младих кројачица почели да се појављују у штампи, арсеничко лудило није јењавало. Жене из високе класе су наставиле да носе зеленило које је, у додиру са топлотом људског тела и влагом, испаравало кроз поре коже и плућа својих власница, узрокујући им опадање косе, кожне упале и дуготрајно пропадање унутрашњих органа.
Иронија модног диктата била је потпуна: што је хаљина била зеленија, то је била смртоноснија, а што је жена у њој изгледала блеђе и етеричније — управо због тровања арсеником које јој је одузимало виталност — то је била проглашавана већом лепотицом. У покушају да ухвати „природну” боју шуме, викторијанско друштво је створило најпрефињенију могућу замку, где је лепота постала синоним за разлагање.
Чак и када су лекари почели јавно да упозоравају на „арсеничке хаљине”, мода се није предавала све док научни докази нису постали немогући за игнорисање.
Овај период остаје опомињући споменик људској сујети, где су прелепе, смртоносне огртаче претвориле писте и плесне подијуме у тихе, прелепе масовне гробнице, показујући да цена врхунске естетике понекад може бити и сам живот онога ко је носи.