Лов на вештице из фотеље моћног параноика

Када је озлоглашени ловац на вештице Метју Хопкинс почео да наплаћује своје „услуге” градовима широм Енглеске, тврдећи да има директан списак ђавољих савезника, нико није смео да му противречи из чистог страха од јавног линча. Користећи бизарне методе попут „теста пливања” и посматрања кућних мува као демонских шпијуна, овај преварант је испразнио локалне касе и унео колективно лудило у народ, све док једна заједница није решила да његове сопственне тестове примени на њему самом.

Када се цела једна нација нађе у канџама колективног страха од невидљивог непријатеља, довољно је да се појави један самоуверени појединац са папиром у руци и тврдњом да има решење, па да му друштво без поговора преда кључеве својих судова, каса и судбина. Измаштане опасности одувек су биле најуноснији бизнис за оне који су умели да уновче туђу параноју, посебно када се законска овлашћења уруче човеку чија је сујета била једнака његовој безобзирности. Енглеска се средином седамнаестог века претворила у савршен полигон за овакву врсту уносне преваре, где су најобичније кућне муве подигнуте на ниво државних непријатеља, а све због ега једног неуспешног правника.

Метју Хопкинс је био потпуно анониман човек све док хирови Енглеског грађанског рата нису урушили традиционални правни систем земље. Осетивши свој тренутак, овај пропали адвокат из Есекса се хитно самопрогласио за „Главног ловца на вештице” и кренуо на турнеју по источним грофовијама, нудећи локалним заједницама своје специјализоване услуге откривања сатанистичких завера. Са собом је водио тим сарадника, укључујући и извесног Џона Стерна, који му је помагао у вођењу евиденције и прикупљању такси за сваку егзекуцију. Хопкинс је брзо схватио да успаничени градови не жале новац за своју безбедност, па је за свој рад почео да наплаћује баснословне суме које су често премашивале годишњи буџет мањих општина.

Његове методе истраживања биле су ремек-дело апсурдне бирократије и психолошке тортуре. Како енглески закон тада није дозвољавао званично мучење осумњичених, Хопкинс је измислио технику „лишавања сна”, терајући старе и изнемогле жене да данима ходају по затвореној соби без тренутка одмора. Други омиљени трик био је посматрање оптужене особе у потпуној изолацији: ако би у просторију улетела мува, оса или бубамара, Хопкинс би тријумфално забележио да је реч о демонском шпијуну у животињском облику који је дошао по наређења. За оне најтврдоглавије користио се чувени „тест пливања”, заснован на теорији да је вода благословени елемент који одбацује Сатанине слуге; везану особу би бацили у реку, па ако би испливала — то је био необорив доказ кривице, а ако би потонула — доказала би невиност, мада прекасно за било какву утеху.

Страх од јавног линча и Хопкинсовог списка био је толико велики да су локалне судије без поговора потписивале смртне пресуде. Одговорност је пребацивана са једне инстанце на другу, док је Главни ловац пунио џепове и уживао у статусу најмоћнијег човека на терену. Међутим, свака хистерија изграђена на блефу и параноји има своју тачку пуцања, посебно када рачуни за услуге постану превелики чак и за најуплашеније бирократе. Када је Хопкинс покушао да свој бизнис прошири на заједницу у Сафолку, локални свештеник Џон Гоулд решио је да се отворено супротстави овом профитабилном лудилу, објавивши памфлет у којем је разоткрио Хопкинсове финансијске мотиве и суровост његових метода.

Народни гнев је брзо променио смер. Грађани, којима су локалне касе биле потпуно испражњене због Хопкинсових рачуна, окренули су се против свог дојучерашњег спаситеља. Према бројним записима из тог времена, бесна руља је ухватила самог Метјуа Хопкинса и решила да на њему примени његов сопствени научни метод: везали су га и бацили у најближу воду да провере његов теолошки статус. Извештаји кажу да је успео да исплива, чиме је запечатио своју судбину пред очима јавности коју је до тада обмањивао. Повукао се у илегалу, а његова каријера је завршена у срамном урушавању система који је сам створио.

Човек који је зарадио богатство диктирајући ко је исправан а ко не, нестао је са позорнице једнако брзо као што је на њу и крочио, остављајући за собом празне општинске сефове и подељена села. Манипулација страхом ради личне користи и друштвеног престижа није изум модерног доба; она има своје дубоке корене у тренуцима када разум уступи место паници, подсећајући нас да су кроз векове највеће вештице управо они који тврде да имају ексклузивно право на њихов прогон, све док их сопствена правила игре коначно не повуку на дно.