Велики савет Венеције покушао је 1774. декретом да ограничи баснословне трошкове и величину перика које су племићи носили као статусни симбол (неке су биле толико високе да су слуге морале да их придржавају). Племићи су у знак протеста из чистог ината одбили да дођу на седнице владе, потпуно паралишући рад Млетачке републике на неколико дана због неколико центиметара лажне косе.
Империје које су некада господариле морима и кројиле судбину светске трговине свој коначни суноврат ретко дочекују у епским биткама; далеко чешће га дочекају угушене у сопственом парадоксу и пудеру за косу. Крајем осамнаестог века, Млетачка република је била само бледа сенка своје некадашње славе, али су зато егзистенцијални проблеми њене владајуће елите досегли врхунац лудила.
Док су државне касе биле све празније, а геополитички утицај Венеције бледео, Велики савет се суочио са ургентном кризом националне безбедности: племићке перике су постале толико монструозно високе и баснословно скупе да су озбиљно угрожавале како породичне буџете, тако и физичку проходност кроз Дуждову палату. Из чистог ината и увређеног сталешког поноса, ове куле од коњске длаке послужиле су као повод за најбизарнији политички бојкот који је Европу икада задесио.
Све је почело када је влада, у паничном покушају да заузда општу раскалашност и сулудо бацање новца, донела ригорозан закон којим се ограничава максимална висина и раскош мушких перика.
Носити конструкцију коју је због тежине и неуравнотежености морао да придржава посебно обучен слуга док племић шета Тргом Светог Марка, до тада је сматрано врхунцем престижа. Када су сенатори сазнали да декрет предвиђа драстично скраћивање ових уметничких дела од пудера и масти, уследио је монументални напад увређене сујете. Млетачки патрицији су закон доживели као директан атак на своје свето право да изгледају апсурдно; за њих, неколико центиметара лажне косе мање значило је потпуни губитак мушког и аристократског достојанства пред пуком сиротињом.
Уместо отворене побуне оружјем, за коју су били сувише рафинирани и троми, племићи су применили стратегију пасивне агресије невиђених размера. Сви до једног су одбили да се појаве на редовним седницама Великог савета, остављајући велелепне сале потпуно празне.
Рад Млетачке републике био је тренутно и потпуно паралисан: судови нису заседали, декрети нису потписивани, а дипломатска кореспонденција је стајала јер нико од пресветлих сенатора није желео да уђе у зграду владе без своје комплетне, забрањене краљевске кресте на глави. Држава је данима била у блокади, док су амбасадори других сила са неверицом слали извештаје својим суверенима о томе како једна од најстаријих република на свету преживљава уставну кризу због – маказа за власуље.
На крају, као што то увек бива када се суоче крута правила и непопустљиви его уображене елите, власт је морала тихо да устукне и зажмури на оба ока, дозвољавајући племићима да своје козметичке торњеве поново поносно прошетају кроз институције. Венеција је наставила да функционише, али је лекција о људској природи остала јасна. Овај власуљарски рат показао је да моћници много лакше опраштају губитак територија, празне касе или глад у народу, него покушај да им се скрати макар и милиметар оне невидљиве, умишљене круне коју носе у сопственим главама.