Иако је була издата нешто раније, почетком септембра 1233. су инквизитори у Немачкој почели масовно да спроводе декрет папе Грегора IX који је црне мачке званично прогласио за „директне инкарнације Сатане”. Овај административни рат против животиња довео је до масовног истребљења мачака широм Европе, што је неколико деценија касније резултирало неконтролисаним размножавањем пацова и избијањем куге.
Широм градова и села Светог римског царства, а посебно на територији данашње Немачке, инквизитори и локални свештеници почели су масовно и са фанатичним жаром да спроводе декрет папе Грегора IX познат под називом Vox in Rama („Глас у Рами”).
Ова папска була била је први званични црквени документ који је покренуо системски, административни рат против животиња. Наиме, папа Грегор IX је, на основу извештаја свог хистеричног инквизитора Конрада од Марбурга, званично прогласио да су црне мачке „директне инкарнације Сатане” и да се користе у тајним херетичким ритуалима за исмевање хришћанства. Декрет је наложио свим верницима да ове животиње пронађу и без милости истребе.
Оно што је почело као потрага за црним мачкама брзо се претворило у општу хистерију која је обухватила мачке свих боја и раса широм Европе. За средњовековног сељака, свако мјаукање у мраку постало је знак за узбуну, а поседовање мачке у кући сигурна улазница за оптужбу за вештичарење. У наредним деценијама, милиони мачака су брутално убијени, спаљивани на ломачама или бацани са црквених торњева током верских фестивала, све у намери да се заједнице „очисте од ђаволског утицаја”. Потпуно несвесно, црква је овим потезом извршила један од највећих и најбржих еколошких масакара у историји, практично избрисавши природног предатора број један са европског тла.
Казна за ову незапамћену људску и административну глупост стигла је тачно онако како биологија налаже — кроз епску историјску карму. Неколико деценија након што су мачке готово потпуно нестале са градских улица и сеоских имања, наступио је пакао. Без својих природних непријатеља, популација пацова и мишева се размножила до астрономских, незамисливих размера. Градови средњовековне Европе, који су ионако патили од катастрофалних хигијенских услова, постали су џиновска хранилишта за милионе глодара.
Бежећи од фиктивног ђавола у облику мачке, хришћанска Европа је сама себи широм отворила врата за долазак стварног јахача апокалипсе — Црне смрти.
Када је средином четрнаестог века из Азије стигла бактерија Yersinia pestis, пацови и буве које су живели на њима имали су савршену, очишћену територију за ширење заразе. Бубонска куга је за неколико година покосила између 30% и 60% укупног становништва Европе. Најбизарнији обрт у целој причи је то што су успаничени људи, када је куга избила, поново почели да криве преостале мачке, сматрајући да оне шире болест својим „сатанским погледом”, чиме су само додатно продужили сопствену пропаст и онемогућили природи да сама успостави равнотежу.
Овај папски рат против мачака остао је у аналима светске историје као највећи и најскупљи административни промашај у ком је једна институција, у паничном страху од невидљивих сила, успела да укине сопствени биолошки штит и тиме несвесно збрише милионе људских живота.