Стеван Сремац, омиљени српски писац, умро је 25. августа 1906., пре 120 година.
Сремац је рођен у Сенти, на североистоку Бачке, новембра 1855. године. Отац Аврам био је кројач, највероватније досељеник у Сенту однекуд са простора Срема. Мајка Катарина била је изданак угледне трговачке породице Ђорђевић из Сенте. Стеван је имао два млађа брата, Јована и Андреја.
Пошто су рано остали без мајке, а коју годину потом и без оца, децу су преузели мајчини родитељи Филип и Ана. Филип Ђорђевић осим као успешан трговац био је знан и по патриотским активностима, био је члан Матице српке, као и варошког магистрата Сенте. Имао је девет кћери и сина Јована.
Када су остали и без деде, о тројици браће надаље се старао ујак Јован Ђорђевић, који се 1868. настанио у Београду, заједно са сестром Мартом. Најстарији међу њима постаће познати књижевник, други се одселио у Америку, док је трећи, који их је све наџивео, у Београду радио као занатлија, лимар.
Ђорђевић је у Београд доспео из Новог Сада, залагањем књаза Михаила Обреновића, који га је позвао опредељен да утемљи сталну, националну, театарску кућу у престоници Кнежевине Србије.
Јован Ђорђевић је претходно био утемељитељ Српског народног позоришта у Новом Саду, што га је препоручило. Иако несрећни књаз Михаило није дочекао довршетак градње здања Националног театра, обећање је испунио.
Сремац у Београду похађа гимназију, а потом и студије на Историјско филолошком одсеку Велике школе, тада највише образовне институције Кнежевине Србије, претечи потоњег Универзитета у Београду.
Избор студија био је углавном логичан. Сремац, који ће деценије провести као гимназијски професор, историју је предавао као својеврсни патриотско романтичарски курс, о чему сведоче и његова потоња дела „Из књига староставних“.
Нешто сасвим друго била су Сремчева хумористичка дела, која су га учинила популарним и омиљеним, као „Ивкова слава“, „Поп Ћира и поп Спира“, „Зона Замфирова“, па и „Вукадин“ или „Лимунација у селу“.
Био је добровољац у Српско турским ратовима 1876/1878. упркос чињеници да га је ујак, и старатељ, одговарао од романтичног авантуризма.
Ђорђевић, угледни управитељ Народног позоришта, писац, професор, између осталог и Александра Обреновића, потоњег краља, знаменит је као аутор текста српске химне „Боже правде“.
Сремац се међутим на ујаков углед није ослањао ни приликом других животних избора, стога је радни век углавном провео као гимназијски наставник у унутрашњости, у Нишу и Пироту, а много касније у Београду.
Књижевном раду посветио се у зрелим годинама и тада прво поетизованим сликама српске прошлости, у Босанској вили 1888.
Познатим га је учинила „Ивкова слава“ публикована 1895. која ће бити драматизована 1901. Тај успех га је, по свему судећи, определио да се посвети књижевном раду.
„Лимунација на селу“ појавиће се 1896. Следили су „Поп Ћира и поп Спира“, „Вукадин“, „Зона Замфирова“. У међувремену објавио је приповетке „Божића печеница“, „Чича Јордан“, „Бал у Елемиру“, „Кир Герас“, и друге.
„Из књига староставних“ појавиће се у шест свезака у Новом Саду 1903/1909. Биле су то романтизоване слике важних личности српске прошлости, од великог жупана Часлава, преко Растка, потоњег Светог Саве, краља Драгутина или цара Душана до Милоша Обилића.
На прелазу векова, последњих година 19. и првих 20. века Сремац је био најпопуларнији српски писац. Сличну наклоност читалачке публике имао је и у међуратном периоду.
Политички, односно страначки, важио је за присталицу ондашње Либералне странке, највероватније пре свега као израз уважавања ујака односно његове специфичне позиције у врховима оновремене Краљевине Србије.
У суштини, међутим, био је битно традиционалнији, али не на патријархалан начин карактеристичан за наш динарски елемент. Томе се заправо подсмевао, не скривајући одбојност, као у „Вукадину“.
Сремца и његов вредносни модел обликовала је традиционална српска Војводина, средина у којој су до Цркве и црквености највише држали најистакнутији припадници заједнице, и пословни људи и интелектуалци. Отуда му је скоројевићко трчање за новотаријама изгледало не само као глупост него вероватно и као вид примитивизма. Није то било никакво одбацивање западног или европског како су писали поједини тумачи његовог дела, напротив, Сремац се ужасавао управо оног што је традиционалну Европу рушило.
Његова „Лимунација на селу“ врхунски је приказ скоројевићке наказности наших новокомпонованих левичара. Већ тада, када су изданци нихилистичке патологије пуштали прве изданке у Србији, Сремац је јасно видео и најављивао, упозоравао, на оно што ће такви духови донети када ојачају и овладају.
Та горка духовитост није међутим лепо примљена попут других његових хумористичких дела. Указивао је на један вид менталитета који може бити дубоко разоран. У оно време били су то највише рани радикали, делом као изданци учења Светозара Марковића, у једној површној форми.
Менталитет је био тема и његових знаменитих описа старог Ниша. Ту међутим из њега избија ведрина и оптимизам, а људске слабости су га подстакле да се „пера лати“.
Иако упамћен по реткој духовитости односно делима која спадају у врх српске хумористичке књижевности, по сведочењу блиских, Сремац није био познат по духовитости за столом, у друштву, ни међу блискима ни у кафани. Напротив, био је то углавном повучен, закопчан, па и неприступачан човек. Посматрао је и ослушкивао, тихо и неупадљиво и његова јединствена дела била су плод усамљености, не само физичке.
Један важан српски мислилац, филозоф Владимир Вујић, поредио га је са својим професором Божом Кнежевићем, прерано преминулим великаном српске философске мисли. Обојица су били углавном провинцијски гимназијски наставници којима то није сметало да за собом оставе изузетна дела. Обојица готово незаинтерсовани за материјално, за стицање. Нису путовали, неговали међународне везе, нити се борили за позиције. Посвећеници књиге, држали су до стваралаштва, ма какве биле реакције на њихов рад.
Сремац је осим по Војводини и унутрашњости Србије, путовао једино до Мостара и Дубровника. Попут ујака Јована никада се није женио, и по сведочењу блиског рођака Александра Дерока, када би се заподенула таква тема реаговао је срамежљиво.
Лично, био је човек топлог срца који је помагао када год је могао, притом дискретно, да се не зна. Његови ученици описивали су га такође као ваљаног и добронамерног професора.
Сународници га се данас сећају готово искључиво као хумористичког писца. Екранизације његових дела најгледанија су филмска остварења у Срба.
Стеван Сремац био је међутим много више од тога.
Овај свет напустио је у Соко Бањи 12/25 августа 1906. Несрећним случајем добио је сепсу која је била фатална. Изабран претходно у Српску краљевску академију, није стигао ни да одржи приступно обраћање.
Има нечег у оцени његовог критичара, филозофа Владимира Вујића, да је сваки прави хумор трагикомичан.