Група нелегалних колониста, предвођена препреденим бизнисменом Џоном Факнером, упловила је у реку Јара и подигла прве колибе на територији данашњег Мелбурна. Најлуђи део приче је што је Факнер то урадио у апсолутном бесу и инату према британском гувернеру који му је претходно забранио куповину земље- Факнер је буквално основао један од највећих градова на свету само да би доказао државној бирократији да не могу да му шефују.
У ситуацији када се исконски пркос суочи са хладном колонијалном бирократијом Британске империје, историја Аустралије добија једну од својих најдражих и најлуђих прича. У првој половини деветнаестог века, колонијални званичници из Сиднеја држали су целу територију под строгом војно-административном контролом.
За гувернера Ричарда Бурка постојале су јасне, исцртане границе унутар којих је насељавање било дозвољено – све изван тога сматрано је дивљином којом нико нема право да шпарта, а камоли да тамо купује земљу. Међутим, Бурк је превидео фактор зван Џон Паско Факнер, човека који је имао дугачак језик, криминални досије из младости (отац му је био кажњеник), озбиљан прес-бизнис у успону и апсолутну алергију на наређења која стижу са државног врха.
Факнер је већ дуже време сањао о јужним територијама око реке Јара, препознајући их као савршен пољопривредни и трговачки рај. Када је од бирократа из Сиднеја званично затражио дозволу за куповину земље на том простору, наишао је на зид: британска администрација га је хладно одбила, поручивши му да је насељавање тог дела Аустралије строго забрањено и противзаконито.
Суочен са овим „не”, у Факнеру је прокључао незаустављив бес и класичан аустралијски бунтовнички инат. Уместо да се повуче, он је потрошио сав свој новац да купи сопствени брод, окупио групу истомишљеника, занатлија и фармера, и одлучио да уради управо оно што му је забрањено – да изврши инвазију на сопствену руку.
Иако сам Факнер због изненадних дугова и бирократских заврзлама са повериоцима није могао да се укрца на прво испловљавање свог брода, његова експедиција је тријумфално упловила у реку Јара баш тридесетог августа хиљаду осамсто тридесет пете године. Колонисти су се искрцали на обалу, поболи кочеве и почели да граде прве дрвене колибе, стварајући илегално насеље које ће убрзо постати Мелбурн. Када је Факнер коначно стигао неколико недеља касније, одмах је преузео вођство, отворио први хотел и покренуо прве локалне новине. Његова главна мотивација није била само профит, већ жеља да сваког дана кроз своје текстове и деловање шаље јасну поруку гувернеру у Сиднеј: „Ево ме, направио сам град на сред забрањене земље, шта ћете урадити поводом тога?”
Када су вести о овом дрском чину стигле до државних органа, гувернер Бурк је био бесан. Прогласио је Факнера и његове људе за обичне „узурпаторе” и криминалце који нелегално бораве на крунској земљи. Међутим, бирократија је поново била преспора за динамику на терену. Док су се у Сиднеју писали извештаји и слали дописи за Лондон, Факнеров нелегални град је растао незамисливом брзином; стотине нових досељеника су свакодневно пристизале, привучене причама о плодној земљи и слободи од строгих гувернерових правила. Суочена са чињеницом да би војно расељавање хиљада људи изазвало прави грађански рат на континенту, британска влада је на крају морала капитулира пред Факнеровим инатом — признали су насеље, легализовали поседе и званично прогласили Мелбурн за главни град новоформиране дистрикта.
Овај тријумф појединца над строгим државним апаратом оставио је дубок печат у историји Аустралије. Џон Паско Факнер је остатак живота провео као угледни, али и даље брутално искрени политичар који је до последњег дана улазио у сукобе са сваким ко је покушавао да ограничи слободу слободних грађана, остављајући за собом један од највећих и најмодернијих градова на јужној хемисфери – рођен из чистог беса према једном „не” у државном декрету.