Гувернер Нове Холандије (данашњи Њујорк) Питер Стајвесант доноси званичан и врло строг декрет којим забрањује куцање, куповину и конзумацију лубеница на улицама Новог Амстердама након зазора сунца. Стајвесант је био убеђен да локални младићи користе сочне лубенице као „илегално оружје” којим гађају прозоре угледних грађана, али и да хладно воће изазива „грешне, револуционарне мисли” код радничке класе.
Када се у једној особи споје крути калвинистички морал, војничка дисциплина и хронични недостатак смисла за опуштање, добија се Питер Стајвесант – човек који је управљао Новим Амстердамом са челичном одлучношћу и једном дрвеном ногом.
Тог врелог августа хиљаду шесто педесет четврте године, Нови Амстердам је био далеко од данашње блиставе метрополе; био је то блатњави, лучки град пун морнара, трговаца крзнима и пијанаца. Док су летње температуре притискале Лагуну, једина ствар која је хладила ускиптеле страсти локалног становништва биле су масовне количине лубеница које су бродови допремали са југа. Међутим, оно што је за обичан народ било спас од тропске врућине, за параноичног гувернера постало је безбедносна претња првог реда.
Стајвесант је већ дуже време са прозора своје резиденције посматрао локалне младиће и доконе раднике како у касним вечерњим сатима купују јефтине лубенице, секу их на уличним тезгама, а затим користе оне најтеже, сочне и дебеле коре као савршен „муницијски арсенал”.
Уличне банде и пијани морнари су у тишини колонијалне ноћи почели да се забављају тако што су корама и целим полуткама лубеница бесомучно гађали прозоре угледних и богатих грађана, изазивајући буку и материјалну штету. За Стајвесанта то није био обичан младалачки вандализам; у његовој војничкој глави, организовано бацање тропског воћа виђено је као озбиљан напад на јавни ред, мир и ауторитет саме Холандске западноиндијске компаније.
Да ствар буде још апсурднија, гувернер је, као затуцани калвиниста, развио и посебну медицинско-теолошку теорију о овом воћу. Тврдио је да претерано уживање у хладној, слаткој течности лубеница током врелих ноћи „распаљује крв” и подстиче лењост, разуздано понашање и „грешне, револуционарне мисли” међу радничком класом. Стајвесант је веровао да сиротиња, уместо да мисли на рад и молитву, под утицајем шећера из лубеница почиње да смишља завере против његове управе. Резултат ове параноје био је званични краљевски декрет којим је након заласка сунца строго забрањена продаја, куповину, па чак и само држање исечених лубеница на јавним местима и улицама Новог Амстердама.
Када је закон ступио на снагу, ноћне патроле стражара почеле су да шпартају калдрмом, али уместо да јуре праве криминалце и шверцере, они су буквално њушкали ваздух тражећи слаткасти мирис бостана. Свако ко би био ухваћен како кришом једе лубеницу у мраку иза неког угла, суочавао се са оштрим новчаним казнама и одузимањем воћа, које је стража јавно уништавала гажењем чизама испред општинске куће. Становници су брзо пронашли начин да заобиђу овај закон тако што су почели да организују „илегалне бостан-седељке” у затвореним подрумима и приватним двориштима, где се воће секло у апсолутној тишини како дрвена нога гувернера, која је карактеристично лупала по дрвеним тротоарима, не би изненада банула на врата.
Рат против лубеница трајао је до уласка у јесен, када је природа сама прекинула сезону овог воћа и спасила град даљег административног терора. Ова занимљива епизода са Менхетна остала је успавана у прашњавим колонијалним књигама као један од најбољих примера како бирократија, у недостатку праве контроле над великим друштвеним проблемима, врло лако прогласи државног непријатеља у обичној зеленој кори са коштицама. Питер Стајвесант је десет година касније изгубио цео Нови Амстердам када су енглески ратни бродови упловили у луку и преименовали га у Њујорк, доказавши да су му трон заправо заљуљали топови са моћних фрегата, а не сочне карипске лубенице којих се толико плашио.