Августа 1634. године завршено је једно од најбизарнијих суђења у Лудуну, у Француској. Католички свештеник Ирбен Грандије био је изузетно згодан, елоквентан, али и непоправљиви женскарош који се замерио моћном кардиналу Ришељеу. Када је цео самостан часних сестара пао у масовну хистерију тврдећи да су запоседнуте, локални инквизитори су оптужили Грандијеа да је склопио пакт са ђаволом.
Апсурд и врхунац сујете леже у томе што је суд као званични доказ прихватио „пакт” написан уназад са потписима неколико демона (укључујући Луцифера и Астарота).
Када су у касно лето поменуте године судије у малом француском граду Лудуну свечано приложиле кључни доказ против локалног свештеника, присутни у судници могли су да посведоче тренутку у којем је пакао, барем у правном смислу, постао део државне администрације.
На столу се нашао документ који би сваки разуман савремени адвокат одбацио као лош фалсификат, али који је за тадашњу верску елиту имао тежину необориве истине. Био је то уговор са Сатаном, написан ретроградним рукописом, са све уредним, читљивим потписима неколико водећих демона из паклене хијерархије, укључујући Луцифера, Астарота и Левијатана.
Човек коме је овај бизарни папир скројио судбину био је Ирбен Грандије, свештеник који је уместо смерности и скромности изабрао да живи као рок-звезда седамнаестог века. Његов грех, међутим, није био у томе што је заиста разговарао са нечастивим снагама, већ у томе што је његов шарм био сувише деструктиван за локални морал, а његов језик сувише дугачак за укус најмоћнијег човека Француске, кардинала Ришељеа.
Ирбен Грандије је био све оно што просечан провинцијски клир није могао да поднесе. Био је изузетно образован, реторички бриљантан, неподношљиво арогантан и, на ужас својих мушких савременика, фатално привлачан супротном полу. Уместо да скрива своје љубавне авантуре, овај духовник их је носио као ордење, остављајући за собом траг сломљених срца и гневних очева широм града. Његова сујета хранила се пажњом, а позиција угледног пароха пружала му је заштиту све до тренутка када су се зидови локалног урсплинског самостана претворили у позорницу масовне хистерије.
Часне сестре, предвођене сестром Жаном од Анђела, одједном су почеле да падају у транс, да се грче на поду и да изговарају ласцивне увреде на рачун цркве, тврдећи да их је управо Грандије запосео тако што је преко самостанског зида бацио букет ружа заједно са демонском чинију. Оно што је почело као психолошки феномен потиснуте сексуалности у затвореној заједници, брзо је препознато као савршено оружје у рукама Грандијеових непријатеља.
Уместо да случај препусте медицини или дискретном црквеном укору, инквизитори су ухватили ритам јавног спектакла, претварајући егзорцизме у бесплатне позоришне представе за хиљаде радозналих посматрача. Главна иронија ове демонске драме лежала је у чињеници да су судије као апсолутну истину прихватале све што би часне сестре изговориле у наводном трансу, осим када би оне, у тренуцима луцидности, покушале да признају да лажу. Тада би их егзорцисти брзо ућуткали, тврдећи да то заправо ђаво говори изњих како би заварао истрагу. Грандијеов психолошки профил непоколебљивог пркоса одржао га је усправним чак и када су му судије предочиле поменути пакт из пакла. Свештеник је, са висине сопственог интелекта, покушао да укаже на апсурд чињенице да су демони, према тврдњама суда, потписали уговор на чистом латинском језику и поштујући све француске бирократске норме тог времена, али логика није имала никакву вредност у процесу где је пресуда већ била написана у Паризу.
Мање је познат детаљ који показује до које мере је овај процес био лична освета самог кардинала Ришељеа, који је вукао конце из сенке. Годинама раније, Грандије је објавио један сатирични памфлет у којем је жестоко исмејао Ришељеа, тада још увек младог и амбициозног бискупа. Кардинал, човек чија је сујета била већа од његовог политичког генија, никада није заборавио ово понижење. Када му је преко стола прешао извештај из Лудуна, Ришеље је лично именовао специјалног комесара са јасним наредбама да се Грандије уништи, пажљиво уклањајући из закона право на жалбу. Чак и под најгорим мучењима, када су му ноге биле потпуно смрскане у направи званој „чизма“, Грандије је одбио да призна кривицу или да потпише лажно покајање. Његов стоицизам шокирао је џелате који су очекивали крике сломљеног човека, али Грандије је до самог краја одлучио да игра улогу мученика за истину, не дозвољавајући својим гонитељима тријумф над његовим духом.
Крај ове августовске трагикомедије одиграо се на главном градском тргу, где је Грандије жив спаљен на ломачи пред гомилом која је очекивала да ће се небо отворити или да ће демони доћи да спасу свог наводног савезника. Уместо тога, када је пламен прогутао тело најпопуларнијег свештеника у граду, изнад трга је прелетело јато великих црних птица, што је сујеверни народ одмах протумачио као одлазак његове душе у вечно проклетство.
За собом је оставио празан храм, успаничен самостан који је још годинама кубурио са симулираном запоседнутошћу ради туризма, и судску архиву у којој је уредно архивиран пакт са Сатаном као валидан државни документ.
На крају, када се подигне завеса са овог суђења, јасно се види да најстрашније силе у историји никада не долазе из доњих светова, већ из уређених канцеларија моћника чији је его повређен. Човек који је мислио да својим шармом, лепотом и елоквенцијом може пркосити законима времена и државе, завршио је као жртва бирократског апсурда који је сам, својом бахатошћу, изазвао. Историја је тако још једном показала да када се лична сујета маскира у институционалну правду, чак и ђаво мора уредно да се потпише како би систем могао неометано да функционише.