Када су у касно поподне 26. августа 1346. године војске Енглеске и Француске заузеле своје положаје на пољима код Кресија, мало ко је могао да претпостави да ће један од најупечатљивијих момената ове велике битке припасти човеку који цео призор није могао ни да види. Док су француски витезови у паници узмицали пред смртоносном кишом стрела из чувених енглеских дугих лукова, један владар је одлучио да пркоси како ратној логици, тако и сопственим физичким ограничењима.
Јован Луксембуршки, познатији као Јован Слепи, краљ Чешке и један од најпознатијих ратника свог доба, стајао је на свом коњу окружен верним пратиоцима, слушајући крике рањеника и звуке пропасти која се спремала француској коњици. Уместо да прихвати чињеницу да је његово време на бојном пољу прошло, или да се повуче у сигурност залеђина, Јованов витешки его и дубоко укорењена потреба за славом произвели су једну од најбизарнијих одлука у аналима средњовековног ратовања.
Окренуо се својим витезовима и, уз препознатљиву ароганцију човека који одбија сурову стварност, наредио им да привежу узде својих коња за његово седло и да га тако, сви заједно, поведу директно у центар најкрвавијег сукоба.
Да бисмо разумели како је дошло до овог крајње нерационалног чина, потребно је погледати психолошки профил овог луксембуршког грофа који је игром судбине сео на чешки престо. Јован је био оличење лутајућег витеза; Праг га је ретко виђао, јер је већи део своје владавине провео путујући Европом, учествујући у турнирима, помагајући француском краљу и ратујући свуда где се мач могао укрстити. Његов комплетан идентитет био је изграђен на ратној репутацији. Када је отприлике десет година пре ове битке, услед тешке болести током кампање на Балтику, потпуно изгубио вид на оба ока, његов унутрашњи свет се урушио, али његова сујета није претрпела ни најмању огреботину. Одбио је да га у тадашњим хроникама памте као немоћног старца који седи у дворацу, па је наставио да се појављује у пуном оклопу, водећи државну политику са висине свог коња, као да се ништа није догодило.
Битка код Кресија за њега није била геополитички сукоб, већ позорница са које је одбио да сиђе без завршног, драматичног чина.
Када су му сапутници пренели да је француски напад пропао и да су ђеновљански самострелци у потпуном расулу, Јован је изговорио реченицу коју су хроничари касније забележили као врхунац његовог животног креда: „Тако ми Бога, неће бити да ће чешки краљ бежати са бојног поља!“
Његови витезови, везани за свог господара не само ланцима и конопцима већ и крутим кодексом оданости који је налагао да се наредба владара не преиспитује, извршили су заповест. Овај бизарни конвој, састављен од слепог краља у средини и неколико преплашених ратника са стране, кренуо је у галоп низ брдо, право према енглеским линијама. Из угла енглеских стрелаца, призор групе коњаника који јуришају потпуно повезани једни за друге вероватно је деловао као некаква надреална ратна приказна, али њихова ефикасност није патила због чуђења.
Мало је познат и прилично језив детаљ који се открио након што се прашина на бојном пољу слегла следећег јутра. Када су енглески војници кренули у претрагу терена ради пописивања палих племића и скупљања ратног плена, пронашли су тела краља Јована и његових пратилаца управо онако како су и кренули у напад. Сви коњи и сви витезови лежали су мртви на окупу, и даље чврсто везани уздама и ланцима једни за друге, скупљени око свог господара као у каквом трагичном витешком чвору. Јованова сујета коштала је живота најбоље момке из његове личне пратње, који су због једне сулуде идеје о слави буквално отишли у кланицу без икакве шансе да се бране или маневришу на терену.
Још један ироничан обрт ове приче огледа се у томе што је овај потпуно узалудан јуриш на крају произвео управо оно што је Јован највише желео – бесмртну славу, али на потпуно неочекиван начин. Након битке, млади енглески престолонаследник Едвард, Црни Принц, лично је дошао до тела мртвог чешког краља.
Дубоко импресиониран овом, макар и потпуно сулудом храброшћу, Црни Принц је узео три нојева пера са Јовановог шлема, као и његов лични мото који је гласио „Служим“ (Ich dien), и прогласио их за своје обележје. Све до данашњег дана, то исто перје и тај исти мото налазе се на грбу Принца од Велса, као трајни, неми споменик једном човеку који је био превише поносан да би признао да је слеп.