Понекад се у историји појаве догађаји који толико одступају од онога што сматрамо могућим да годинама звуче као погрешно испричана прича. Један од њих догодио се почетком 1972. године и заувек везао име Весне Вуловић за један од најневероватнијих случајева преживљавања у историји ваздухопловства.
Весна Вуловић рођена је 1950. године у Београду. Као млада волела је стране језике, путовања и свет који је изгледао већи од свакодневице. Шездесетих година ваздухопловство је још имало ауру нечег модерног и престижног — посао стјуардесе није био само занимање него обећање кретања, градова и другачијег живота.
Запослила се у Југословенском аеротранспорту релативно кратко пре несреће. И ту почиње детаљ који ће касније много пута бити препричаван.
Према њеним каснијим изјавама, тог дана није ни требало да буде на том лету. Дошло је до замене због сличног имена са другом чланицом посаде. Весна се нашла на списку и ушла у авион као да је у питању потпуно обичан радни дан.
Двадесет шестог јануара 1972. авион на линији број 367 летео је између Скандинавије и Београда, са међуслетањем у Копенхагену. Изнад тадашње Чехословачке дошло је до експлозије у летелици. Званична истрага касније је закључила да је највероватнији узрок била експлозивна направа у пртљагу. Нико никада није ухапшен.Авион се распао на висини од око 10.160 метара.
Од двадесет осам људи преживела је једна особа.
Деценијама касније истражитељи, лекари и новинари покушавали су да објасне како је то могуће. Према најчешће прихваћеним реконструкцијама, Весна је остала у делу трупа који се није одмах распао. Пад је ублажио шумовит и снежан терен, а положај делова летелице расподелио је силу удара другачије него што се обично дешава у оваквим несрећама. Помињало се и да је имала природно низак крвни притисак, што је можда утицало на реакцију организма у тренутку нагле декомпресије.
Први човек који је стигао до ње није био лекар него мештанин Бруно Хонке, некадашњи војни болничар из Другог светског рата. Управо се његово искуство касније често помињало као један од важних разлога што је преживела прве критичне минуте.
Повреде су биле огромне: прелом лобање, више сломљених пршљенова, карлица, ребра и ноге. Провела је двадесет седам дана у коми и укупно шеснаест месеци у болници. Једно време била је привремено парализована од струка наниже.
Овде би филм вероватно завршио.
Али њен живот није.
Весна је поново проходала. Није се вратила као стјуардеса, али је наставила да ради у Југословенском аеротранспорту, овог пута на пословима на земљи. Оно што је многе изненадило било је да није развила страх од летења. Касније је говорила да се самог пада не сећа и да јој је управо то можда помогло да настави да живи без тог терета.
Тринаест година после несреће догодио се још један необичан тренутак. Године 1985. Весна Вуловић добила је признање за највећи пад без падобрана који је човек преживео. Церемонија је одржана у Лондону, а награду јој је уручио Пол Макартни — човек чију је музику волела још као девојка. Тај сусрет касније је често помињала као један од лепших тренутака који су дошли много после догађаја због ког је постала позната. Има нечег готово невероватног у том детаљу: девојка која је ушла у авион као потпуно непозната стјуардеса једног дана стоји поред једног од најпознатијих музичара на свету, не због каријере, него зато што је остала жива.
Ипак, занимљиво је да сама Весна није волела да о себи говори као о чуду. У каснијим годинама знала је да каже да људи превише говоре о њеном преживљавању, а премало о свима који се нису вратили. Можда је зато њена прича остала толико снажна. Не зато што доказује да човек може да преживи немогуће. Него зато што показује да после немогућег ипак мора да се настави обичан живот.