Гљива која управља мозгом мрава

Ophiocordyceps unilateralis заражава мрава, преузима контролу над његовим понашањем и претвара га у нешто што личи на биолошког зомбија. Све делује као научна фантастика, али је стварност. Чак је и сценарио серије The Last of Us делимично инспирисан овом појавом.

Када би неко у Холивуду предложио сценарио у којем паразит преузима контролу над мозгом жртве, тера је да напусти колонију, попне се на тачно одређену висину, загризе лист и потом умре како би паразит могао да израсте из њене главе, многи би рекли да је мало претерао.Проблем је само у томе што је природа тај сценарио написала милионима година пре Холивуда.
Негде у тропским шумама света један мрав мирно обавља своје свакодневне послове. Тражи храну, прати мирисне трагове своје колоније и понаша се као милиони других мрава пре њега. Он нема разлога да сумња да се у његовом телу већ можда одвија једна од најнеобичнијих драма у читавом живом свету.Кривац је гљива са именом које звучи као шифра тајног пројекта: Ophiocordyceps unilateralis.Њена стратегија преживљавања толико је необична да је дуго изгледала као нешто што припада свету легенди.

Споре гљиве доспевају на тело мрава и продиру у његов организам. Ту почиње процес који научнике фасцинира већ деценијама. Гљива постепено расте унутар домаћина и почиње да мења његово понашање.Не, не контролише га као човек који управља лутком на концима. Стварност је много занимљивија. Гљива хемијским сигналима и физиолошким променама наводи мрава да ради ствари које иначе никада не би радио.У једном тренутку заражени мрав напушта безбедност колоније. Пење се уз биљку на висину која је идеална за развој гљиве. Научници су открили да је та висина запањујуће прецизна. Ни превисоко. Ни прениско. Баш тамо где су влажност и температура најповољније за паразита.Затим долази тренутак који је овој гљиви донео надимак „зомби-гљива“. Мрав снажно загризе жилу листа или стабљику и остаје закључан у том положају. Убрзо угине. За њега је све готово. А за гљиву тек почиње. Из тела домаћина постепено ниче дугачка стабљика која на крају ослобађа нове споре. Оне падају на тло испод и чекају следеће несрећне мраве. Циклус се наставља.Звучи као хорор прича. И управо зато је толико привукла пажњу јавности када је постала једна од инспирација за свет серије The Last of Us. Срећом по људски род, гљива је изузетно специјализована. Она је производ милиона година еволуције усмерене ка одређеним врстама инсеката. Људи нису на њеном менију.
Бар не за сада, што је вероватно реченица која никога не умирује.Најзанимљивији део читаве приче није чак ни сам паразитизам. Природа је препуна паразита. Фасцинантна је прецизност. Гљива не убија мрава одмах. Не препушта ништа случају. Она као да познаје шуму боље од свог домаћина. Зна где треба да заврши његов последњи пут. Зна на којој висини треба да се налази. Зна где ће њене споре имати највеће шансе за успех.

То није интелигенција у људском смислу. То је нешто што је можда још чудније: слепа еволуција која је током милиона година усавршила механизам толико сложен да делује као план.
И ту долазимо до једног од највећих апсурда природе. Људи воле да себе сматрају господарима планете. Градимо небодере, шаљемо летелице на Марс и развијамо вештачку интелигенцију. А ипак, дубоко у шумама већ милионима година постоји организам који је усавршио способност да управља понашањем другог живог бића са прецизношћу која и даље оставља научнике без коначних одговора.

Можда је зато ова гљива толико узнемирујућа. Не зато што угрожава човечанство, већ зато што нас подсећа колико је природа чуднија него што бисмо желели да верујемо. Када машта покуша да осмисли чудовиште, она обично крене од онога што већ познаје. Природа нема та ограничења. И зато је највећа иронија читаве приче једноставна: када су сценаристи тражили инспирацију за зомби апокалипсу, нису морали ништа да измишљају. Довољно је било да погледају једног мрава који се пење уз лист, не слутећи да је већ одавно престао да буде господар сопственог пута.