Рударство у Србији има изузетну традицију, а Дан рудара обележава се 6. августа као еснафски празник у знак на велики успех рудара постигнут 1903. године.
У рударству је у Србији запослено преко 20.000 особа, а рудари имају бенефицирани радни стаж.
Активних експлоатационих поља има више од 200, а за бар још стотинак постоји сагласност надлежних. Приближно 270 предузећа ради у области експлоатације минералних сировина, а двадесетак се бави геолошким истраживањима.
У Сењском руднику, најстаријем у Србији за експлоатацију угља, 6. августа 1903. почео је штрајк рудара, изазван отпуштањем тројице радника, односно несрећом која се претходно догодила.
Девет дана потом, штрајк је окончан повратком на посао отпуштених, али и побољшањем услова рада, па и скраћењем радног времена.
Био је то велики успех, па је датум почетка штрајка касније прихваћен као Дан рудара у Србији, како је одлучено након Другог светског рата.
Претходно, рудари у Србији обележавали су као еснафски празник, славу, заштитника, Светог Прокопија. У Сењском руднику постоји црква посвећена Светом Прокопију.
Сењски Рудник, најстарији активни рудник мрког угља у Србији, двадесетак километара југоисточно од Деспотовца, активан је од 1853. иако се о озбиљнијим формама експлоатације руде може говорити тек од шездесетих 19. века.
У најранијој фази називан је Александрово, по кнезу Александру, да би потом био преименован у Мајдан код Сења.
Водећи стручњак рудника у то време је био инжењер Василије Божић, сународник из Срема, ког је влада Кнежевине Србије позвала да пошто установи опште прилике, осмисли и организује експлоатацију руде.
Тада и деценијама потом главни корисник производње Сењског рудника била је Тополивница у Крагујевцу. Руда је транспортована воловским запрегама, да би се пошто је осамдесетих у Србији изграђена железничка мрежа, приступило градњи ускотрачне пруге до рудника, која је пуштена у рад 1892.
Сењски рудник који данас настањује око 500 становника, основну школу има од 1869. Локални лист Рударски гласник, почео је да излази 1903. Електрична енергија, за осветљење, уведена је 1908. Године 1891. тамошњи рудари основали су фонд Братска каса, с циљем помоћи по потреби, у који су сви издвајали 1 одсто зараде.
Познати штрајк из 1903. догодио се пошто је управа рудника одлучила да отпусти тројицу, по свему судећи познатих радничких активиста. После мучних преговора, девет дана касније, управа је прихватила да буду враћени на посао, да радно време буде скраћено, а рударима је надаље обезбеђиван и бесплатан олај за осветљење.
Недавна истаживања несумњиво су потврдила да је обрада метала на тлу
Србије била позната чак око 5.500 пре н.е.
Археолошки налази у Плочнику, у Топлици, где су пронађене руде азурита и малахита, коришћене за добијање бакра, подразумевју не само бакарни алат, као секиру, или накит, него су пронађене металуршке пећи са системом вентилације, па и бронзане плоче, фолије, несумњиво плод металуршке производње, датиране у приближно 4650. п. н. е. што Плочник чини налазиштем до сада најстарије металургије на свету.
Поређења ради, металуршки налази у Плочнику старији су око 1.500 година од налаза бронзе на Блиском истоку, за које се претходно веровало да су најстарији.
Рударство је на тлу Србије било у замаху у време римске управе, и посебно у време Немањића, да би под Турцима постепено замрло.
Знатан део снаге и богатства Србије Немањића био је плод развијеног рударства. Од 13. века у Србији су били присутни и Саси, Немци пристигли из Ердеља, чија је специјалност била рударење. Познати су су били рудници као Ново Брдо, Брсково, Рудник, Копорић, Јањево, Трепча, Рогозна, и бројни други.
У позном средњем веку Србија је била међу водећим произвођачима сребра у Европи, које је тада знатно боље вредновано него данас. Релативно богатство и снага оновремене Србије потицали су одатле. Богатсво Дубровника темељило се углавном на трговини рудом из Србије. Дубровчани су је потом додатно прерађивали пошто је то било сребро са високим процентом злата, такозвано гламско.
Зна се да је Цар Душан Хиландару даривао годишње 375 литара новобрдског сребра. Касније, у време деспота Стефана Лазаревића Хиландар је уживао новобрдски доходак од 100 литара гламског сребра годишње.
Бертрандон Брокијер, бургундски ходочасник, путописац, поцењивао је 1433. када је пролазио кроз Србију, годишње приходе рудника Ново Брдо на до 200.000 дуката.
За Ново Брдо је везан и настанак једног важног правног споменика средњовековне Србије, који је регулисао живот и рад рудара.
Закон о рудницима односно Новобрдски законик, обелоданио је 1412. године, деспот Стефан Лазаревић.
Српски медиевисти држе да је текст Законика заправо уобличен крајем 14. века, а тада наново потврђен.
Саставни део Законика Деспота Стефана осим одредаба које регулишу живот и рад, обавезе и права рудара, јесте и Статут града Ново Брдо, тада највећег рударског центра Југоистока Европе.