Експедиција породице Велсер у „Малу Венецију” (Kleinvenedig), која је представљала врхунац овог финансијског и колонијалног апсурда, одвијала се у периоду између 1528. и 1556. године. Све је почело 1528. године када је цар Карло V, притиснут дуговима, банкарима из Аугзбурга доделио право на управљање територијом данашње Венецуеле. Након скоро три деценије узалудног лутања по џунглама у потрази за измишљеним златом, суочени са маларијом, непријатељски настројеним племенима и потпуним недостатком профита, Велсери су коначно изгубили своју концесију 1556. године, након чега се шпански крунски ауторитет поново успоставио над овим регионом. Биле су то године када се сурови капитализам 16. века разбио о зидове прашуме Амазоније, доказујући да се империје не могу градити само на папирима из банкарских сефова.
Шпанска круна је дуговала огроман новац банкарској породици Велсер из Аугзбурга. Као отплату дуга, Карло V им је дао право на колонизацију Венецуеле. Немачки банкари су, уместо да управљају финансијама, послали своје представнике у џунглу да траже легендарни град злата. Уместо злата, нашли су само болести, локална племена која нису желела да буду део банкарског портфолија и потпуни економски колапс своје експедиције. Ово је прича о томе како се сувопарни немачки капитализам сударио са суровом нестварношћу јужноамеричке дивљине.
Замислите сада ту апсурдну баварску прецизност у срцу венецуеланске прашуме: банкари породице Велсер, људи навикнути на хладне бројеве, књиговодствене књиге и сигурност комодних канцеларија у Аугзбургу, одједном се налазе усред пакла који не признаје вредност њиховог капитала! Године 1528, када су од цара Карла V преузели „Клејн-Венедиг” (Малу Венецију), вероватно су замишљали уредне плантаже и сигурне руднике злата, као да убирају камату од локалног становништва. Уместо тога, њихови конкистадори, попут Амброзијуса Ехингера, лутали су кроз непроходну џунглу, носећи оклопе који су се у влази претварали у затвор за сопствене носиоце, док су прецизно вођени извештаји о трошковима експедиције постајали све сувишнији у земљи у којој је једина валута била преживљавање до следећег јутра.
Овај судар светог немачког капитализма са суровошћу Новог света није био само економски фијаско, већ и историјска фарса о потпуном неразумевању контекста. Док су банкари у Европи очекивали редовне приносе и извештаје о акумулацији богатства, њихови представници су у џунгли покушавали да успоставе управу над територијом која је била превелика, претопла и превише непријатељски настројена да би је укротили било каквим банкарским инструментима. Локална племена нису разумела концепте дуга или колонијалног власништва, а злато – тај митски Елдорадо који је за Велсере требало да буде коначна исплата царевог дуга – остало је савршено недостижно, скривено иза завесе болести и неиздрживе влаге.
Када је 1556. године овај катастрофални пројекат коначно окончан, банкарска породица Велсер није само изгубила своје инвестиције; они су изгубили и сваку илузију да се свет може уредити према правилима биланса успеха. Њихова авантура остала је упамћена као најскупља лекција из економске ароганције, где једна од најмоћнијих финансијских институција тог времена није успела да схвати да џунгла не издаје рачуне, нити се потчињава каматним стопама. Овај дебакл стоји као подсетник да су велике историјске амбиције, када се одвоје од разума и суоче са стварношћу, често осуђене на пропаст која је утолико спектакуларнија што је планирање било детаљније, а циљ, попут самог Елдорада, мање реалан.