Постоји стара грешка коју људи упорно понављају, без обзира да ли воде малу продавницу, велику компанију или империју која се простире преко пола континента. То је тренутак када човек престане да размишља о томе шта ће противник урадити и почне да размишља само о томе колико је паметнији од противника.
Крајем тридесетих година прошлог века Европа је била пуна таквих људи, али су се двојица посебно истицала.
Један је живео у Берлину и био уверен да поседује историјску мисију. Други је седео у Кремљу и био уверен да нико на свету не уме да чита људе као он. Обојица су волела моћ. Обојица су веровала у сопствену непогрешивост. И обојица су била убеђена да ће управо онај други испасти корисна будала.
Због тога је Пакт Молотов–Рибентроп много занимљивији као психолошка драма него као дипломатски документ.
У лето 1939. године нико није имао разлога да верује у трајно приближавање Немачке и Совјетског Савеза. Напротив. Нацистички режим је годинама градио идентитет на борби против бољшевизма, док је совјетска пропаганда нацизам представљала као врхунац капиталистичког варварства. Ипак, када је дошло време за одлуке, идеологија је одједном постала много мање важна од калкулације.
Хитлер није тражио пријатеља. Тражио је слободан пролаз. Желео је Пољску и желео је да буде сигуран да му Совјетски Савез неће одмах скочити за врат. Стаљин такође није тражио савезника. Желео је предах. После великих чистки, током којих је уклонио огроман број официра сопствене армије, време му је било потребније него икада.
Тако су двојица људи, који су највише волели да сумњају у све и свакога, донели исту одлуку: најбоље је склопити договор са човеком коме се најмање верује.
Ту почиње права комедија апсурда.
Хитлер је био уверен да је надмудрио Стаљина. Стаљин је био уверен да је надмудрио Хитлера. Немачки врх је веровао да је Москва насела на игру. Совјетски врх је веровао да Берлин игра по нотама Кремља. Свако је гледао исту ситуацију и видео доказ сопствене генијалности.
То је отприлике као када двојица коцкара за истим столом истовремено закључе да су преварили оног другог.
Мало познат детаљ открива много о атмосфери тог времена. Стаљин је био човек који је готово патолошки сумњао у туђе намере. Његова подозривост била је толика да су људи у његовом окружењу понекад пажљиво бирали чак и речи које ће употребити у разговору с њим. Па ипак, када је реч дошла до Хитлера, управо је тај човек почео да верује да може контролисати ситуацију боље од свих својих обавештајаца.
А обавештајци су радили свој посао.
Како су се немачке трупе гомилале на истоку, упозорења су пристизала са различитих страна. Дипломате су слале извештаје. Шпијуни су слали извештаје. Војни извори су слали извештаје. Проблем није био недостатак информација. Проблем је био што су информације квариле лепу слику коју је Стаљин створио у својој глави.
Човек који је читав живот провео тражећи завере почео је да игнорише једну која се заиста дешавала.
У Берлину је ситуација била једнако иронична. Хитлер је веровао да ће Совјетски Савез пасти брзо, скоро механички, као врата која су већ начета рђом. У његовим прорачунима било је места за самопоуздање, али не и за стрпљење. А историја је много пута показала да самопоуздање без стрпљења уме да буде веома скуп хоби.
Када је немачка инвазија почела 1941. године, превара је коначно пукла. Али није откривено да је један од њих био геније, а други будала. Откривено је нешто много занимљивије: обојица су истовремено живела у сопственим илузијама.
Један је мислио да је купио време. Други је мислио да је купио победу.
На крају су обојица добила рат какав нису желела.
Зато је Пакт Молотов–Рибентроп остао један од најфасцинантнијих докумената двадесетог века. Не због потписа на папиру, већ због лекције коју оставља иза себе. Велике катастрофе не настају увек када зли људи нешто планирају. Понекад настају онда када су сувише сигурни да су једини који разумеју игру. А историја је немилосрдан дилер. Она понекад пусти играча да мисли да побеђује годинама, само да би му на крају показала колико је карта све време била у туђим рукама.