Свет класичне музике често замишљамо као оазу тишине, дубоке контемплације и суптилних нијанси у којој уметници, вођени божанском инспирацијом, претачу најтананија људска осећања у бесмртне ноте.
Међутим, историја уметности има навику да ове романтичне представе брутално приземи, показујући да нека од највећих светских ремек-дела нису рођена из естетског ужитка, већ из чистог, непатвореног беса према досадној државној бирократији и њеној незаситој потреби за патриотским патетизмом. Управо се то догодило у царској Русији када један од највећих композитора епохе одлучио да на најубедљивији могући начин демонстрира шта мисли о наруџбинама које су стизале са самог врха империје.
Када је Петар Иљич Чајковски примио позив да напише грандиозно музичко дело које би обележило седамдесету годишњицу победе над Наполеоном и истовремено увеличало освештавање новоизграђеног Храма Христа Спаситеља у Москви, његова прва реакција била је далеко од одушевљења. Сломљен личним кризама и дубоко увучен у сопствени свет меланхолије, композитор је у званичним државним пројектима видео само досадну обавезу која му одузима време и креативну енергију. Царски планови су, са друге стране, захтевали нешто монументално, гласно и недвосмислено тријумфално – нешто што ће масама јасно ставити до знања колико је руска чизма била супериорнија од француске левитке.
Autor: Bain News Service, publisher – http://memory.loc.gov/service/pnp/ggbain/33100/33158v.jpg, Javno vlasništvo, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=9611443
Стиснут између сујете утицајних мецена и сопственог уметничког интегритета, Чајковски је одлучио да прихвати изазов, али на начин који ће касније постати школски пример пасивне агресије изражене кроз партитуру. У својим приватним писмима, која су касније открила право стање ствари иза кулиса ове националне еуфорије, он је без устезања признао да пише дело које искрено презире, описујући га као потпуно лишено уметничке вредности, хладно и бучно. Његов план је био једноставан: ако бирократија жели спектакл и јефтин патриотизам, добиће га у толикој мери да ће им зазвечати у ушима.
Апсурд је досегао врхунац у тренутку када је композитор схватио да традиционални оркестарски инструменти једноставно немају довољно капацитета да изнесу количину беса и гротеске коју је наменио овој композицији. Тако је у партитуру, поред класичних дувачких и жичаних инструмената, уврстио и нешто потпуно незамисливо за тадашње концертне дворане – праву, функционалну војну артиљерију. Идеја да се прави канони користе као ритмичка подршка филхармонији била је истовремено генијална и застрашујућа, савршено осликавајући тренутак у којем војна администрација почиње да диктира уметничке стандарде.
Премијера ове експлозивне симфоније одиграла се у Москви, али не испред храма како је првобитно планирано због безбедносних и техничких изазова, већ на нешто конвенционалнијем простору где је ипак било омогућено присуство војске. Када је диригентска палица кренула ка завршним тактовима, а оркестар почео да симулира хаос битке између француске „Марсељезе” и руске царске химне, наређење је пренето артиљеријској јединици која је чекала спремна. Оно што је уследило тешко се могло назвати уметничким доживљајем – била је то чиста акустична катастрофа која је умало резултирала озбиљном материјалном штетом на околним објектима.
Детонације правих војних топова, које су требале да симболизују руски тријумф, биле су толико снажне да су ударни таласи озбиљно уздрмали темеље оближњих зграда и, према сведочењима савременика, разбили прозоре на тек завршеном Храму Христа Спаситеља. Тако је држава, у покушају да прослави своју моћ, добила уметничко дело које је буквално физички угрозило њене најсветије архитектонске симболе. Публика је, наравно, у свом том хаосу и диму видела само врхунски патриотизам, потпуно несвесна да је заправо присуствовала композиторовом ироничном пражњењу фрустрација.
Каснија судбина овог дела донела је додатни слој трагикомедије у биографију руског мајстора. Упркос томе што га је сам аутор сматрао својим најгорим и најповршнијим остварењем, Увертира 1812 постала је планетарни феномен и једно од најизвођенијих класичних дела у историји човечанства. Чајковски је до краја живота морао да се мири са чињеницом да га шира јавност слави управо због композиције коју је написао из чисте инаџијске побуде, док су његова комплексна, емотивно дубока дела често остајала у сенци топова и барутног дима.
https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9F%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80_%D0%A7%D0%B0%D1%98%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8